Jutros kad sam krenula na posao, u katastrofalnom zaletu i na par milimetara od mojih stopala, zaustavio se jedan taksi. U meni se jos nije pribrao bes oboren panikom, kad su se zadnja vrata sa desne strane otvorila i iz njih se prosula moja prijateljica sa svojom haljinom u boji lavande, nogom koja se spustila na ulicu u sandali i osmehom koji nije ostavio mesta za objasnjenja: ‘Hajdemo u Rio!’ rekla je.
Zasto bas u Rio? Devojke iz Ipanime nisu nikakav razlog, znam mesto u gradu koje pravi pina koladu od koje mi ne treba bolja, i Isusu na brdu bih i onako okrenula ledja. Ja sam bila u Vatikanu i kad me tamo nije nista sravnilo na gomilicu pepela, Bog je mrtav i ja cu biti uskoro. Cemu sve to? Kao sto sam pomenula, ona mudro nije ostavila mesta za objasnjenja.
Rio je… Rio je kao raznobojno plitko more po kome se hoda bez bojazni da se bilo udavis ili pokvasis. Korali su u Riju van vode i njena povrsina samo reflektuje i umnozava slike, ljude i iskustva. Za cudo jedno, tamo su navikli na mrzovolju. Sa njom dodje svaki putnik i oni je tretiraju kraljevski. Da nije nje… pa, dovoljno je reci da turizam ne bi opstao samo od radoznalosti. Grad svetluca. I kad se pravis da ne primecujes i kad ne mozes da radis nista drugo vec sedis na obali i gledas u okean pa se okrenes i gledas u grad, svici i planktoni, cuda i vilenjaci, oni svi zive u Riju. Iako je neobican jezik kojim govore (ima daleko vise slova zh nego nash i sva ostala se istope kao mekana karamela pre nego sto ih pohvatas pa si sva ulepljena slovima), ljudi pricaju sa tobom i ti sa njima, pa se onda pomere malo i pricaju sa nekim drugim, i ti isto tako, i svi smo lepo ispricani, obuceni i nasmejani gradjani Rija.
Sasvim neocekivano, i da budem iskrena protiv svoje mrzovolje, osetila sam se srecnom u Riju. Kad bih razumela o cemu pricaju ljudi su govorili reci sa pravim znacenjem. Kad su radili bilo sta, od pravljenja rucka do umetnickih instalacija, ulagali su iskrenu energiju i trud kojima je nagrada bila ispunjenje malih ciljeva. U tako velikom gradu, vladao je rezim malih stvari.
Jednog dana se moja prijateljica vratila ranije no obicno u stan koji smo delile i rekla da ce danas svratiti zvanicna lica; vrsio se popis. Unervozila sam se – ne volim nista zvanicno, dokumenta, sluzbenike, izjave, i osetila sam se u klopci. I Rio ipak izneveri na kraju. Kad su dosli, cela gomila njih u svetlim letnjim odelima, nas mali stan se prosirio malo po sredini i jos po duzini, pa smo svi lepo seli, moja prijateljica na jednoj strani i ja na drugoj, svaka sa svojom grupom popisnih izvrsilaca. Umesto duge liste pitanja oni su imali samo jedno: sta ja zelim. Molim? ‘Mi smo ovde da vas pitamo sta zelite.’
Ova prica nije fer; ja za nju nisam bila spremna. Umesto odgovora pocela sam da placem. Nista, rekli su naviknuti, to se cesto desava. Potrajalo je to sa suzama i nikome nije smetalo. Kad sam ih obrisala, okrenula sam se ka njima i pitala u koje svrhe i sa kojim pravom mi postavljaju takvo pitanje? Onda se jedan medju njima spustio na pod kraj moje stolice, uzeo mi ruku u svoje i rekao da je svrha postojanja dosegnuti nivo srece u kome se krecemo kroz zivot i medju ljudima od svoje volje, slobodni od pritisaka svih vrsta. Ako to znamo o sebi i drugima, onda je ostvarivo.
Podigla sam oci sa njega i pogledala ka mojoj prijateljici. Ona je bila u istom post-isplakanom stanju i kraj njene stolice je klecao neko drugi. I ona je gledala ka meni.
Do veceri se ceo proces zavrsio. Rekli su nam na izlazu da imamo rezervaciju u magicnom indijskom restoranu Koh-i-Noor, koji je izgradjen u stilu Taj Mahal i stoji na vodi, i u kome je sve moguce, na hiljadu i jedan nacin.
To se sve desilo u Riju, na jedan obican dan.
Jako. Bas jako.
Ovo je verno zapisan san, pa tako ima svoju logiku, svoj svet, ali tako savrsen. Cudesan.
Mozda ovaj zapis ne bi ostavio tako jak utisak na mene, sta mozda, ne bi sigurno, da se neke stvari u njemu ne poklapaju sa necim sto se meni desava, a ta paralela postaje vec 4. ili 5. stvar u poslednjih nedelju dana, koje naravno mogu biti i obicne koincidencije, ali i mnogo vise od toga.
Tako da, recimo, ono “jako” u prethodnom komentaru stoji kao pokusaj objektivnosti, a “bas jako” kao posledica prepustanja potpuno licnom dozivljaju.
Nadam se da je efekat dobar. Znam o cemu govoris, i ponekad se na takav nacin dosta toga razjasni, ili bar smesti gde treba.
Sna se vise ne secam, naravno, ostao je ovaj trag i jako mi je drago da sam ga zapisala. Odise, mirise, oseca se na radost
Efekat je odlican.
I dobro si razumela ono o cemu sam pisao.
Drago je i meni da si zapisala san. A znas da nisam sklon kurtoaziji.
I, da, mada oboje znamo da okidaci za takve sne obicno budu nesto tesko sto se nosi u sebi, odise, i sve ostalo.
Zato je tako dobro. I jako.
Ono sto pamtim je da kad sam se probudila nisam po zemlji hodala. Takvi snovi su izuzetan poklon podsvesti. A odakle dodju…malo odavde, malo odande, sa svih strana verovatno. Mene dovoljno toga kinji svakodnevno da uvek ima materijala
Ali dobra stvar sa snovima je da nema rasipanja na gluposti. Brzo stignu do sustine.
razocarana sam. mislila sam da je stvarnost i vec sam pocela da osecam zavist…
I ja previse pricam
Na početku priče sam se iskreno obradovala. Uuuuu jeeeeee, priče iz Brazila.
Biće i toga jednog dana, nadam se. 
Uh, kakav jedan obican dan u Riu
Ne znam, Charolijo. Ne uskoro, to je sigurno. Ali vredi putovati i ovako
Obican dan, zaista