Nehotice

Ne osecam se dobro ovih dana. Ima dovoljno razloga da mi bude i gore, ali racunam da je skromnost u mizeriji pitanje pregovora, ili jacine duha.
Kad bih naslikala prizor bilo bi to nesto nalik Guliverovim avanturama. Iako ne mogu da kazem da volim simboliku, narocito onu koja pokusava da satirom razvedri kvolocnost ljudske vrste. Ilustracija iz moje knjige za decu ga je pokazala bila uvezanog da ne moze da mrdne, inace bi se odupro sudbini svim silama. Nije dobro biti uvezan, ali to sa opiranjem sudbini je moglo da ima prodju u 18-om veku, ili u prici u kojoj se zna da dolazi happy end na kraju. U mojoj slikovnici, ja bih se najradije predala tako zapetljana.

Stare teme, kao i stare rane, uvek bole. Sto se tice starih rana, ja ih nemam, bar ne one fizicke. A tema imam. Danas sam cak dobila i jednu ideju. I njih imam. Ovako: pomislila sam da zapocnem novi serijal tekstova u kojima bih pisala o znamenitim zenama o kojima istorija cuti. Nije to neki plan, niti sam ja neki poznavalac, vec kad naletim na neku ja to zapisem i stavim ovde, jer kazu da google nista ne brise, pa neka stoji, neko ce mozda procitati kad mu/joj zatreba. Ideju sam dobila jer sam naletela na par takvih zena ovih dana, i vrlo su inspirativne, i romanticne u svojim izborima – prave junakinje. I tu su se onda otvorile stare teme kao stare rane. Evo, recimo, ja imam problem sa time da su takvi likovi uvek marginalni, ili i potpuno zaboravljeni. Da je sadasnjost puna neverovatno hrabrih, jakih, mocnih primera ljudskog pregalastva, to bi se i moglo razumeti – ne stize se kraj tako sjajnih ljudi koji nas nose u buducnost – ali sadasnjost izaziva fizioloske reakcije o kojima bi jedino lekar trebao da cuje, jer zanose ka patologiji, toliko su ucestale.

I tako, kazem, rastuzila me je i otvorila mi stare teme tisina o tim zenama. Zasto? Nije lako naci koncizan odgovor, ali mislim da ima veze sa propustima. Propusti su gadna stvar, i licno i civlizacijski. Propusti da se u spotlight smeste sjajne zene dovode do ovoga sto je svet danas – shit.

Sa muskarcima je druga stvar. Oni se svuda guraju i kad upola sijaju, ma i cetvrt. Tako i usred dana uvek previse sija na jednoj strani. A u mraku opstaje ostatak nas, obicne zene i muskarci, i medju nama i sjajne zene. Kao solo zvezde bez sistema, ili sheme. Prosto su tu, dok se ne ugase.

Evo, na primer, Adrienne Monnier. Otvorila je knjizaru u Parizu 1915-e. Ne puno daleko odatle u rovovima ginuli su mladi muskarci Evrope, i Kanadjani, a Amerikanci su dosli kasnije. Knjizara se zvala ‘Maison des Amis des Livres’. Zato sto je Adrienne bila bas to – prijatelj knjige. Privukla ih je, i one koji su knjige pisali i one koji su ih samo voleli, pozajmljivala im primerke, pomagala ih, i stvorila tu ‘le foyer d’idées le plus attractif de l’époque’.

Nedugo zatim, mlada Amerikanka Sylvia Beach se pojavila u Parizu, i kad je naisla na preporuku za ‘Maison des Amis…’  otisla je da upozna Adrienne. Postale su prijateljice, Sylvia je usla u literarni krug Pariza i ubrzo je i sama otvorila knjizaru. ‘Shakespeare and Company’. Nekoliko godina kasnije, premesta se na drugu lokaciju, na rue l’Odeon, odmah preko puta Adrienne i njene ‘Maison’. Njih dve tu sve do Drugog svetskog rata okupljaju moderniste, i francuske i americke, prevode zajedno, podrzavaju nove talente, i Sylvia 1922. prva objavljuje Ulysses-a James Joyce-a, koga niko na engleskom govornom podrucju nije hteo da objavi. To joj se nije vratilo lepim, jer je Joyce ubrzo presao kod veceg izdavaca i ona je ostala u dugovima.
Sa pocetkom rata, zatvaraju joj knjizaru, nju interniraju na neko vreme, ali ona cuva sve svoje knjige sakrivene. Hemingway simbolicno oslobadja knjizaru 1944-e ali je ona vise nikada nije otvorila. U 1950-tim je danas vrlo postovana ‘Shakespeare & Company’ otvorena sa njenim odobrenjem, ali na drugoj lokaciji i nije imala veze sa njom.
Adrienne uspeva da odrzi svoju ‘Maison des Amis des Livres’ otvorenu tokom rata i sve do sredine 50-tih, do njene smrti.

Nisu ovo vremena kad bi se pricalo o ovakvim pricama, valjda ljudi imaju preca posla, a i knjizare su puno drugacije. Ovdasnji veliki lanac knjizara je isto otvorila jedna zena, ali joj se to uzima za zlo – te je prebogata, previse ambiciozna, muz je sve finansirao, zbog nje su propale mnoge manje knjizare-institucije…dakle, nju necemo u ovu selekciju. Ali sasvim nehotice, znam da sam naisla na dobru stvar. Uvek treba pricati dobre price. Navesti dobre primere. Uvesti sjajne zene, jer ne znam da iko prica deci o njima. Cuju o raznim facama, uglavnom polu-obrazovanim i polu-obucenim, i to zvuci kao vrlo dobra kombinacija, mora da je, jer vidi kao im dobro ide, ali nema nigde primera koji govore da je svet sirok, da je znanje dostupno, i da kad izgleda da nema izbora, ti ih onda napravis. Sopstvenim rukama, kao od gline, ili testa – kao hleb. To su osnovne stvari.
Zamislite, deco, bila su to teska vremena, gladna, ratna i medju-ratna pa opet ratna (vi ne znate sta to znaci, ali recimo da ljudi nisu imali nista, kao kad bi neko obrisao gumicom sve sto vi sada imate i ostavio zamrljano prazno), zene su nosile dugacke suknje, pa malo krace, i nisu imale puno izbora. One koje su imale je vredelo preskociti sa malim zadizanjem suknje. I bila je medju njima jedna, koja je resila da napravi sebi jedan izbor po meri. Pa jos jedna. I jos jedna…