U subotu predvece smo prosetali kroz Calvi i uputili se ka podnozju Citadele. Tu ce se odrzati koncert. Prilaz se odjednom prosirio nakon prolaza kroz kapiju, proverili su nam karte, dali deci balone, svakome po hemijsku olovku sa imenom benda – I Muvrini – i nekom reklamnom porukom, i program. Klinke su brzo otkrile da olovke svetle – pritisne se dugmence i upali se minijaturna lampica. Pozornica je bila smestena uz samu viicu mora a ispred nje su bili uredno poredjani dugi nizovi belih stolica. Bilo je vec dosta sveta, ali nasli smo dosta dobra mesta negde u sredini. Ako i necemo videti sve najbolje, zvuk ce verovatno biti dobar. Tehnicko osoblje je jos uvek radilo na pozornici i oko nje, polako je pristizala publika, i svetlost dana postajala sve tamnija. Klinke su nacrtale lica velikim belim balonima i u programu su im nasle korzikanska imena. I jedan i drugi su bili decaci i blesavo su se i pitomo smejali. Obe su, nedelju dana po dolasku, potpuno ocarane Korzikom.
Sedista su ispunili ljudi razlicitih uzrasta, cele porodice, svi duboko preplanuli. Ja sam ubedjena da su ovo skoro sve lokalni ljudi. I Heinz ce biti negde u gomili. I Muvrini svakog avgusta naprave turneju po ostrvu, i mada su poznati i sirem svetu, ovde ih obozavaju kao instituciju.
Prvo je nastupao bend rock muzicara iz Ajaccio-a. Momci imaju i zestinu i melodiju i svima su se dopali. Meni nijedan drugi jezik ne ide uz rock’n'roll osim engleskog, prosto mi nije autenticno, ali priznajem da nikad ne slusam reci vec samo spoj glasa i muzike. Klinki sam objasnila nedavno kako je na pocetku ucenja engleskog jezika svuda po svetu rock muzika neodvojiv deo i kako se ‘skidaju’ reci, najcesce pogresno, i tako godinama pevas ono sto ne razumes i pevas pogresno, dok sebe ne uhvatis, ili ti neko drugi skrene paznju, i osecas se smesnije nego obicno ali snaci ce te i daleko gore stvari, ispostavice se, pa ti sve to posle nekog vremena izgleda kao sigurno zakljucan deo odrastanja. Ali zapitas se ponekad da li si prerasla sâm osecaj. Klinka se slatko smejala.
Kad su nastup zapoceli I Muvrini, ono sto sam ocekivala da bude lokalni nastup uspesnog lokalnog benda je ispao vrhunski uigrani nastup profesionalnog benda koji nastupa po celom svetu, i za koncert su svojoj domacoj publici priredili show na svetskom nivou. Do tada je vec uveliko pao mrak, s desna se crnilo more, levo se podizala litica na cijem vrhu je sedela Citadela, a ispred nas su buktala raznobojna svetla pozornice. Nikada nisam bila u lepsem ambijentu na jednom koncertu.
Publika ih bukvalno obozava. A oni su nenametljivi, muzicari koji rade svoj posao i prihvataju spotlight kao konverzaciju sa publikom. Bend su osnovali dvojica brace, Jean-François i Alain Bernardini jos 1979-e i kombinuju folk tradiciju korzikanskog polifonog pevanja sa vladajucim pop senzibilitetom. Pevaju na korzikanskom i francuskom, i u prekidima Jean- François nam govori uglavnom na francuskom, iz postovanja prema turistima, i to radi neobicno dugo za jedan pop koncert. Razumem tek koju rec, ali lepo je i samo slusati njegov glas i ritam jezika; zvuci kao pesnik i pripovedac. Diana je razumela vise od mene. Govori o miru, o ljubavi, o stvarima koje cine zivot svakog coveka ili zene. Toplo je vece, topla je i muzika, i kada bi se povukle linije koje svakoga od nas petoro prate od samog pocetka nasih zivota, kakvo bi se lepo klupko zamrsilo sa razlicitih strana, a narocito sada, tu na Korzici, koja nam bas dodiruje neka osetljiva mesta u dusama, a klinkama se upisuje dubokim slovima. Vraticemo se na Korziku sigurno, ali i da to tada prodje puno godina, one je nece zaboraviti.
Na scenu izlaze muzicari sa tradicionalnim instrumentima, pa jedna violinistkinja, amazonski lepa i magnetski privlacna, i gledajuci je nisam mogla da se ne zapitam kako se toliko zena povija uticajima ovakvim ili onakvim i ne ume da stoji uspravno kad sve sto muskarci oko njih zele je samo povod da ih obozavaju. Kakav propust u obrazovanju devojcica. Kad su se pojavile gajde, uz eletkronski pojacan beat svega ostalog, na lcd monitorima su se pojavile reci na korzikanskom da pratimo bend, i ugasila su se svetla pa su se one olovke sa lampicama upalile, nekoj deci su pobegli baloni i dizali se sporo ka crnom nebu punom svetlih tacki kao nase svetlece olovke, i svi su se trudili od srca – cinilo se da celo ostrvo peva. I na vrhu litice videla su se tackasta svetla ljudi koji su odande pevali, i bilo je prosto magicno. Tako jednostavno, pevati o miru, o ljubavi, i stvarima koje cine zivot svakog coveka ili zene.
Izbor takvih tema nije bio slucajan ni pitanje trenda. Duboka je istorija Korzike. Takve istorije, a pun ih je svet, su kao kad se gradi kuca na pogresnom mestu. Ne mozes je sagraditi kako treba, a ne odustajes. Prosper Merimée je sredinom 19-og veka napisao svoj najpopularniji roman ‘Colomba’ o korzikanskoj vendeti, pricu koju je cuo kad je posetio ostrvo u svojstvu visokog sluzbenika francuske vlade. Poznat po jos jednoj svojoj noveli, Carmen, od koje je nastao libreto za istoimenu operu, Merimée je vazio za hladnog cinika medju svojim savremenicima, ali su njegove price bile romanticne, strastvene i tragicne. Wild & romantic, rekao je Heinz, i mnogi pre njega. To je tezak teret za jednu malu naciju. Lica lokalnih ljudi su kao sva mediteranska lica, obelezena suncem, zivotom i istorijom. Stare nepravde, savremeni interesi i pritisci, lojalnost, ponos, neprezaljeno, promaseno…- nemoguce je da samo zbog razlicitih jezika ljudi ne cuju jedni druge. Jer svuda je isto. Isto! Ni dan-danas Korzika ne zivi u miru. Ali ne oseca se kad dodjes kao turista. Mozda zato sto su ponosni, zive sa time kako umeju, neke stvari postaju bolje, mozda stari problemi odumru ako im das dovoljno vremena. Ili ljudi ipak nauce kako graditi bolje i trajnije. Pored onolike lepote, ti korzikanski gorstaci i gusari imaju na sta da budu ponosni i bez svodjenja racuna.
Sloboda za ljude okruzene morem bi trebala da bude lekcija koja se nauci rano – plavo bespuce moze da bude zatvor ili bezbroj otvorenih puteva u svakom pravcu. Izaberi svoj.
Ивана, немам нажалост техничких могућности да од куће постављам коментаре на Ваше постове на ВИП блогу Б92, те овим путем на овом музичком посту дајем и комплимент за тамошњи пост о Хозе Џејмсу и захваљујем што сте ми указали на његову музику.
Истовремено покушавам да Вам захвалим скретањем пажње на музику и текстове Марисе Надлер (уколико је већ не знате), која ускоро објављује четврти албум а гостоваће у Торонту 21.априла у месту званом El Mocambo. Regards,
Hvala i Vama na preporuci, potrudicu se da je vidim jer puno volim preporuke, samo mi dan u nedelji predstavlja mali problem. 21. april je utorak je klinka je sa mnom utorkom. Mozda ce mi uspeti da se organizujem, videcemo. U poslednje vreme retko izlazim – ova zima je ostavila tragove – a jako volim da slusam music live. Doci ce jednom i prolece i ja cu oziveti.
Tekst tamo je slozen iz dva teksta koja sam postirala ovde, i napisala pod utiskom tog prvog susreta sa njim, mislim da je bio kraj juna prosle godine. Jos uvek sam pod utiskom, verujte. A ta njegova obrada Equnoix-a mi prosto uradi nesto svakog puta kad je cujem.
U mojoj arhivi ovde u jednom tekstu pominjem El Mocambo, iako se ne radi o njemu vec o mestu gde sam isto cula nekoga ko je ostavio utisak na mene – puno drugaciji doduse od Hozea ali svejedno jak utisak – i tekst se zove Whole Lotta Candy. Mozda cu i njega staviti na b92, videcu, ali kako Hoze nastupa u Evropi cesto, htela sam da ga sto vise ljudi cuje i vidi.
Lep pozdrav,