Individualni blogovi su kao bogovi – ja, ja, JA. Okupljeni blogovi su kao drzava. Drzava nije zbir individualaca, tako ni okupljeni blogovi nisu zbir individualnih blogova. Blog u drustvu i blog u svojoj sobi nisu isti. Prvo ce onaj koji je drzavu osnovao urezati svoj lik i delo, sto je pocetak svega. Onda ce poceti da okuplja i druge, da ga gledaju, dive mu se i to divljenje sire, uz dovoljni bandwidth da sire nesto i od svog samoljublja, pa i njima da se pomalo dive. Postoji tu neka evolucija, jer ona uvek postoji, ali sa takvim pocetkom do cega ce se doci? Zaista.
Blogovi individualnih ljudi u drzavi blogova ne lice puno na njih. Od b(l)ogova, postali su gradjani bloga. Nekad je izricito receno kako treba da se ponasaju, tj. zna se Ustav, i kao i sa svakim zakonikom, neki ce ga slediti doslovno, neki ga prilagoditi sebi a neki ce odmah krenuti da ga menjaju i ruse. Nekad nije receno, ali je dat primer, jer na primeru se najbolje uci. Takvog te volimo. Medju ovim modelima nema puno razlike – blogovi su vec dosli prilagodjeni. Oni znaju kako da se ponasaju. Po potrebi ce izvuci zicu koja najbolje zvuci u datoj drzavi blogova. Ili ce zaostriti olovku. Ili ce izneti svoju najbolju sliku. Kao u erekciji, poslusna topla blogovska krv ce se usmeriti ka zeljenom performansu. Drzavu cine gradjani cije redovne erekcije ih usmeravaju ka zamisljenom cilju kome je najvaznija osobina da je zamisljen.
Moguce je biti gradjanin vise blogovskih drzava. U svakoj ce nositi malo drugaciju uniformu, jer svaka je zastava drugacija. Ne prilagodjava se drzava blogu vec b(l)og drzavi. Tako je u Blogoviji. Za uzvrat se gradjaninu bloga garantuje da ce ako istraje i postuje pravila jedna od ulica glavnog grada bloga biti nazvana po njemu i svi koji ga poznaju i vole ce mu se u toj ulici diviti. On ce cak moci u toj ulici da sagradi i kuce koje su dosta moderne, neobicno moderne, ali ako ne voli moderne one mogu da budu i nemoderne – sve je to njemu ostavljeno da bira. I gradjanin bloga ce imati pune ruke posla da odrzava i gradi svoju ulicu, koja ce postati ono sto sve ulice postanu – putevi kojima se stize od jedne tacke do druge bez veceg razmisljanja zasto bas tuda vode. I gradjanin i osnivac ulice, dok je jos uvek ziv, ce biti ponosan da je on tu ulicu sproveo bespucem, doveo civilizaciju drzavi takoreci, sve i da nije prokrcio prvu stazu. Tako se postaje gradjanin za primer – ili uspesan brand, uspesan gradjanin, uspesan b(l)og.
Oni koji se ne prilagode lutaju izmedju drzava. U nadi da ce pronaci svoju. Idealnu. Ili ce ona pronaci njih. Blog bez drzave nema razloga da postoji.
Drzavu cine gradjani cije redovne erekcije ih usmeravaju ka zamisljenom cilju kome je najvaznija osobina da je zamisljen.
Браво, мудро..
Из угла некога ко нема индивидуални блог нити је грађанин окупљеног, већ 4 године само шета одабраним улицама које већ носе нечије име, остављам оснивачима улица понос, а себи лепе успомене на повремена уживања у шетњама тим улицама – и фино сећање на име улице којом сам шетао или још увек шетам, све док некада не покрену истрагу над беспрекорним грађанином..
Наравно, око его трипа и тога да свако износи своју најбољу слику (стварну или жељену) сте у праву, а посебно око усмеравања топле блоговске крви (срамота, страота једна)
Znate, kad god se nadjem u situacijama grupe, drzave i sl. uvek se zapitam/preispitam. I nikad to ne izadje tako dobro. Shvatam, i prihvatam, da su mi grupe uvek zanimljivije za posmatranje. Ali ima neceg i u ucestvovanju.
A opet, fascinantno je kako i koje osobine se ispolje u takvoj jednoj drzavi, velikoj ili maloj. One trazene, ali i one ponudjene. I kako se brzo izgube, ili zaborave, one druge. Proces, kao i sve – nesto se dobije, nesto se izgubi. I ta relativnost.
Svoju ulicu ipak treba redovno odrzavati
Sve treba odrzavati.
Слажем се: занимљивије је посматрати и преиспитивати групе, него себе; и здравије – а учествовање понекад изоштрава одбрамбене механизме и уме да ублажи оно запрепашћење када се испоље, букну лоше особине. Бар у овој држави, ама каквој држави – у ‘мојој’ фирми, од 75 запослених готово дневно неко понешто испољи за не веровати.. Уме да испадне и смешно, али ређе.
Све треба одржавати, наравски! Бојлер сервисирамо месечно, али најбоље се одржавају, то сам давних година схватио, код моје таште у Сомбору: она Буњевка а комшије с једне стране Мађарица, с друге Србин. Свако брине лепо о својој авлији, и испред и око своје капије, и увек нађу времена да се помало друже и испомогну ако устреба
Fino ste to okrenuli – tacno je da se u grupi izostre odbrambeni mehanizmi, a i drugi, isto tako vazni. Ja vec dosta dugo funkcionisem van grupe u svakodnevnim aktivnostima, sa samo povremenim izletima ponegde, i onda to postaje neka vrsta fenomena za mene – posmatrati dinamiku.
A ovo mi se jako dopalo, u tom Somboru cuvaju lepe obicaje
Da se nadovezem na vasu prepisku, drzim se one stare” pocisti prvo ispred svoje avlije..”
.
Ja u toj drzavi imam svoju malu republiku, cokoladnu kao San Marino. Odrazavm je i cistim koliko god mogu, tj. dajem sve od sebe
(i cuvacu svoju cokoladu sve dok mi pricinjava zadovoljstvo…)
Pnekad me iznenadi srodnost dusa i poklapanje stavova i onda pomislim kako bi neko mogao reci da jedni drugima povladjujemo. No, zakljucila sam da odlazim samo u one drzave i ulice koje mi pricinjavaju zadovoljsvtvo i daju slobodu da se razgranam i osmehnem i nasalim… i da to u mom slucaju nikako tacno nije.
Tuga me je cesto pratila, zato sam u blogoviji nekako okrenuta prema suncu i skiljim u njega sa osmehom…
A znas sta bih jos volela da znam Ivana(pitam se cesto onako za sebe) kakvu sliku ljudi npr. steknu o meni, ili nekome dok citaju napisane redove, bilo u komentarima , bilo u postovima…?
Takodje se i meni dopalo” u tom Somboru, svega na volju…” I pozdrav za gosp. MuadDib
Utisci ljudi uglavnom zavise od mesta sa kojih oni dolaze, sta njih okruzuje, zavisi dakle od njih i njihovih projekcija. Jedan isti tekst ce razliciti ljudi citati razlicito. Dobro je kad se fino razumes sa ljudima – fino vibriramo
– ali ume da povredi i kad te neko bas pogresno razume. Ipak je sve ovo licno. Vrlo licno.
To je jako dobro sa blogovima, birati kakvo ce vreme biti danas na tvom blogu. Meni se, priznajem, to jako svidja
Te minijaturne republike su daleko bolje nego ulice. Ali zanimljivo je kako se ljudi menjaju i adaptiraju razlicitim okruzenjima. To je, naravno, najnormalnija stvar, pa i pozeljna, ali proces je proces – retko koji je zaista kontrolisan. Tj. retko akda vode kuda su bili usmereni.
Internet je za mene bio sjajan. Iako je odneo previse vremena, po sasvim realno racunanju. Ili sam se ja ulenjila
Lep pozdrav,
Захваљујем и узвраћам поздраве, даме:-)
То о Сомбору је заиста тако, свих 30-так година колико тамо одлазим: сада су то бакице од 80+, и даље је највећа паника очистити лишће, снег, да не засмета и комшијама – ради се, мислим, о наслеђу културном, верском, штагод, пошто оне немају образовања много више од 4 основне. И тако је тамо на 190 км северно од Бгд, а толико исто км јужно – није уопште исто..
Sarah, сматрам да сви шкиљимо у Сунце помало дружећи се са себи сроднима: време нам се скраћује само по себи, све је скупље да бисмо га трошили на неке испразне – а туге никада не зафали, проклета била
Neobicno, jel’ da, kako kultura uzme to sto se nadje u ljudima i ponekad lepo slozi. Tome se onda moze samo oduzimati, izgleda. Jako cenim pitomost i dobru volju u ljudima. Oduvek, ali sve vise svakim danom.
I meni se vrzma po glavi danas celog dana ova tvoja lepa slika, sarah, okrenuta prema suncu i skiljis kroz veseli osmeh. Svemu prokletom se samo tako moze izmaci.
Lepo se pozdravljamo i dalje