Zuta viktorijanska kuca

Kad sam dosla ovde, rekli su mi da se cesta rana arhitektura koja se vidi u gradu, narocito njegovim starijim delovima, i kojoj ne mogu da kazem da znam karakteristike osim onih koje se meni svidjaju a to je siroki, istureni prozor i strma linija krova, zove viktorijanska. Dok je kraljica Viktorija zivela i vladala, samo su dobrostojeci gradjani mogli da priuste sebi luksuz velikih prozora, narocito u surovoj klimi Novog sveta, onog dela koji je i dalje pripadao engleskoj kruni. Ali kad sam vec kod arhitekture, nijedan pravac ne nalazi u siromasnim slojevima drustva svoje ime, reputaciju i glorifikaciju. E pa te takve viktorijanske, ili moguce i drugacijeg imena, se mogu naci na brojnim mestima u gradu sa manje ili vise autenticnosti i manje ili vise oronule, i medju njima postoji jedan vrlo fini red istih, uglavnom u zutoj cigli, duz Dundas ulice bas naspram Umetnicke Galerije Ontarija, ili Art Gallery of Ontario, tj AGO. Istovremeno je taj deo ulice i zavrsetak, ili pocetak, Kineske cetvrti, koja je fasade tih starih engleskih kuca nakitila svojom kaligrafijom a u velike prozore smestila svoju robu i kulturu. Ni to nije sve – odmah iza Galerije je visoka umetnicka skola, tj. Ontario College of Art and Design, tzv. OCAD, kome su pre nekoliko godina napravili novu zgradu i koja vecim delom stoji na stulama, i ima geometrijske zakrpe po zidovima u razlicitim bojama, i uopste je avangardna do bola i kad sam jednom usla unutra pronasla sam veliki nesklad izmedju spoljasnosti koja lici na deciju igracku i unutrasnjeg prostora koji je hladan, beo i mrtav, ali srecom da su studenti kreativni i topli pa udisu i greju tu hladnocu koliko mogu. A ni Univerzitet Toronta nije daleko, plus niz najboljih i najvecih bolnica sa njihovim krilima i neprekidnim prosirenjima na mocnoj University aveniji, i sve to ko-egzistira u vrlo malom radijusu.

Taj fini red zutih kuca iz proslog vremena ima jednu galeriju i kafe koje sam otkrila pre nekoliko godina, mozda tek mesec-dva nakon sto su otvorili, i od prvog trenutka se u meni stvorila jedna lepa naklonost prema njima. Odmah posle naklonosti sam se zabrinula kako ce opstati. Volela bih da traju sebi, ali i meni.

Prednji prostor je galerija a u zadnjem delu je kafe sa malim stolovima i otvorenom, haoticnom kuhinjom u kojoj prave palacinke i cokolade. Tog prvog puta, pa i svakog sledeceg ,sto je mozda bila koincidencija a mozda i ne, u galeriji su izlagali meksicke umetnike, a vlasnici su bili Turci. Volim takve eklekticne mesavine, ali narocito volim prostor kao sto su ga oni osmislili u toj zutoj viktorijanskoj kuci. Galerija je imala onaj minimum koji besprekorno manipulise moju psihu – parket glatkog sjaja, bele zidove i dobro osvetljenje. Kuhinjsku krpu smestiti u takav prostor i ja bih joj se poklonila. Kraj onog sirokog prozora, koji je i sam kao izlozbeni eksponat, smestili su niski stocic i dve kozne fotelje, isto niske, gde se moglo dobiti posluzenje. Pozadi je bilo desetak stolova, zidovi su bili zelene boje, i leti bi smestili par stolova u jedan minijaturan prostor koji nije bio ni spolja ni unutra, poplocan crvenom ciglom, sa kvadratnim komadom cistog neba iznad i suncobranom da zastiti od sunca kad ono prolazi iznad te tacke, sa svih strana ozidan, uz improvizovano gostovanje brsljana. Kako je taj isecak usao u tu zgradu, ili se odvojio od one pored, ne znam, to su bila neka arhitektonska posla, ali sve skupa je imalo jako puno sarma. Sto se hrane tice, ne verujem da je iko tamo stvarno umeo da kuva, ali su improvizacije sa palacinkama, slanim i slatkim, uspevale dobro, i racunali su na posetioce za rucak u obliku turista, studenata, i brojnih volontera iz Galerije preko puta, sto su uglavnom bile bogate zene jos bogatijih muzeva koje popunjavaju vreme takvim aktivnostima. Nisu bili najefikasniji, ali su se uvek toplo i neusiljeno smesili, umetnost i palacinke su mi se dopadale, i opravdano sam brinula za njihov opstanak sa takvim polu-nonsalantnim, polu-boemskim pristupom poslu.

Onda je krenula renovacija Galerije preko puta. Nije to bilo malo popravljanje. Ni blizu. Frank Gehry, rodjen u ovom gradu, je pristao da svoje ime smesti na takav jedan projekat, i mada zgradu nisu srusili pa sagradili novu, ceo projekat je trajao i trajao. To nece preziveti, brinula sam.

Bila je zima, i na University aveniji je vetar rendgenski probijao do kostiju. Posle posete lekaru, pognute glave hodala sam u pravcu kafea, sto ce izgledati kao preterivanje kad kazem da je trajalo i trajalo kao ekspedicija, ali kad sam stigla, vredelo je. Jos uvek su bili tu. Unutra je samo par stolova bilo zauzeto, i onaj kraj prozora, odvojen, okruzen slikama u galeriji, je bio slobodan. Njemu sam se nadala. Skinula sam kaput, sal, dva para rukavica, skinula bih i vise ali nije bilo toliko toplo unutra, jos kraj prozora a ni vrata nisu bila predaleko, a jeste bilo toplo, meksicko-turski recimo, i prvo sam prosetala da pogledam umetnost. Potom sam porucila cokoladu, i spustila se u duboku fotelju da gledam na ulicu i Galeriju uvijenu u plasticne trake koje su vijorile na vetru.

Neke od stvari koje volim sam vec nabrojala, ali ne znam da li sam ikada opisala koliko volim penu sa vrha solje tople cokolade. Volim da je polako skupljam kasicicom. Sto deblji sloj pene, to veca moja radost, i zadovoljstvo. Jedna Ruskinja koja je neko vreme radila za mizernu platu u jednom coffee-shop-u u mom kraju je bila jedina koja me je ozbiljno shvatila, i ona bi mi napunila pola solje samo penom. Za taj efekat bi dva-tri puta ubacila smesu nazad i propustila je opet kroz profesionalnu Gaggiu. Nije dugo ostala na tom poslu, sto je bilo dobro za nju jer je bila i obrazovana i sposobna za bolje, ali je meni bilo zao. Kad god sam pokusala da objasnim nekome sta ja u stvari hocu, nikome nikada nije bilo jasno – pa to je samo pena, vazduh prakticno! Da, ali kakva finoca egzistencije postoji u peni, jos su ti mehurici pod sobom krili jedan poseban sloj tecnog blaga, gustog, kremastog fundamenta i najboljeg dela cele smese, sto je bio jedini razlog da se mleko dodaje cokoladi, inace bi je trebalo konzumirati samo u gustom, triple x izdanju, nerazblazenu. Ne zalim se, cenim i kad je sloj tanak – koja slucajna ingenioznost – ali kad pena dodje makar i milimetar deblja nego obicno, moja percepcija sveta odjednom preraste u cistu euforiju.

Tom penom je tog dana zapocelo razmisljanje na temu ‘sta me cini srecnom’. Uglavnom se vrti oko udobnosti. Udobnosti za cula. Sa prethodno opisanom penom kao primerom malih varijacija jednog istog principa, rekla bih da udobnost cula cini sve ljude srecnim. Estetika ocima, toplina kozi, muzika usima, aroma u nozdrvama, pena na jeziku – mogucnosti za dozivljaj srece su prosto bezgranicni. Niko ne bi smeo da bude uskracen za svoj sopstveni potencijal.

U udobnoj fotelji iza sirokog prozora tog dana sedela sam i gledala kako sneg pocinje da pada u skoro vodoravnim sitnim tackama koje su crtale duge bele linije; kako vetar usmerava kosu i kapute prolaznika u skladnu paralelnu geometriju sa plasticnim omotom gradjevine preko puta koji se na mestima razlabavio i sledio pravac vetra; kako radnici sa zastitnim kacigama polako skupljaju alat i zavrsavaju za taj dan; kako gole izvijene linije konstrukcije na drugom spratu Galerije, koje su predstavljale neku simboliku iz maste Frank Gerhy-ja ili njegovih saradnika, lice na rebra praistorijskog cudovista, ili vasionskog broda; kako devojke drze mladice za ruku i mladici drze devojke za ruku; kako moje ruke oko solje izgledaju bele i mekane; kako je svetlost napolju siva a unutra topla belo-zuta; kako tramvaj prolazi glatko ulicom kao da klizi po ledu; kako me nista ne boli i nista mi nije, i sve u mom srcu otkucava redovnim ritmom: zi-vot-stvar-no-ni-je-los; kako ce u Galeriji staviti umetnike u sobe i sobe nazvati imenima bogatih mecena a celu galeriju zovu imenom provincije, jer ona pripada svima nama, ali radnicima sa zastitnim kacigama koji su je sagradili verovatno nece dati besplatne ulaznice; kako je dobar zivot bogat zivot i to nije nikakva zagonetka, ni test, i ne bi trebalo da kosta puno – i to je kratak izvestaj prvih par minuta. Prispavalo mi se, potom me je cokolada razbudila. Razmisljala sam o obavezama koje me cekaju u ostatku dana. O lekarskom iskustvu. O domacim zadacima moje klinke. O putovanjima. O putovanjima. O lepoj svetlosti proleca. Kompozicija misli se vrtila u krug, oko zadovoljstva, ili je pravila osmice.

Kad sam sledeci put otisla, vise nije bilo stocica kraj prozora i fotelja – prednji prostor je sada bila neka druga galerija, ruska, imali su sto i kompjuter i mladu plavusu koja se smesila svakome ko je usao, a pozadi je sve ostalo isto. Galerija preko puta je u novom odelu, otvorena je pre par meseci.