Pozitivna strana besa

Proslo je nekoliko meseci otkad sam gledala film ‘The Upside of Anger’. Glavne uloge nose Joan Allen i Kevin Costner. Film ima nekoliko motiva i zapleta koji se uporno vracaju. Jako mi se dopao. Prica pocinje u trenutku kada lik koji glumi Joan Allen – zena iz vise srednje klase u suburbanoj Americi, cest motiv u americkim filmovima koji i kad je krajnje neurotican predstavlja ili je predstavljen kao san svake americke zene, osim onih koje misle da im je mesto u najvisoj klasi, ali o stalaznom i staleznom drustvu drugom prilikom - shvati da je njen muz ostavio, i otisao sa svojom svedskom sekretaricom put Svedske, norveskog fjorda, ili u tako neki maglovit novi pocetak. Iza sebe je ostavio Joan i cetiri cerke, od kojih su tri tinejdzerke i jedna je na fakultetu.  Tu je rodjen bes iz naslova.

Komsija i poznanik/prijatelj im je Kevin Costner, nekadasnji baseball igrac, dosta uspesan u karijeri dok se nije propio, i sada zivi od uspomena, alkohola i da bi izasao iz kuce vodi radio program o bejzbolu. Ostavljena zena ne radi, jer u suburbanoj Americi vise srednje klase vecina zena, bar u filmovima, ne radi. Muzevi nisu nikada izuzetno uspesni, inace bi ziveli na nekoj drugoj adresi, ali cime se konkretno bave je vecita misterija, bar meni. Uglavnom ih nema veci deo dana. Proslo je skoro 50 godina otkad je Betty Friedan izdala cuvenu knjigu u kojoj opisuje problem koji nema ime a koji se manifestuje kroz ustajalu usamljenost, prepakovanu prazninu i nabujali nemir zena medju kojima su i 60-tih mnoge imale dobro obrazovanje i dobar intelekt, da bi se udajom za dobru priliku nasle na mestu koje niko nije opisao  kao pogovor u ‘everafter’ izdanjima americkog sna. U medjuvremenu je feminizam zvanicno postao ustajao, prepakovan i nabujalo nista, i u filmovima, koji su istina i lice Amerike ne samo prema svetu vec prvenstveno za sopstveno trziste, zene iz srednje vise klase se udaju za dobru priliku i svoje dane provode u velikim kucama. Ono cime se razlikuju od zena par generacija unazad je da one sada znaju. Sve su videle, razmotrile svoje opcije, i shvatile da je ovo najbolje od svega. Zavisi od lanca, pretpostavljam, ali ako je on pricvrscen na jednom tacki, onda se setas po krugu, zar ne?

Malo je verovatno da je Joan zivela puno drugacije pre nestanka svog muza, ali nakon sto je on ostavio ona provodi najveci deo vremena ispijajuci flase vodke, dzina ili sta joj je pod rukom. Cerke su razlicite, kako deca obicno jesu, i mada ne izgleda da ih je ona puno svesna, ipak se oko nje kao centra vrti zivot te kuce. Kevin iz kuce do njih je usamljen, pitom, devojke ga vole i on zgodno donosi pice za Joan, koje onda podele.  

Iako film belezi njen tihi bes, puno se toga dogadja i likovi su fino razvijeni. Kevin Costner je prosto dopadljiv tip, i vrlo je dobar u svojoj ulozi, ali Joan Allen je fantasticna. Njen lik sve vise uzima maha kako se film odvija, i uz ceste padove, koji su ocekivani jer zamke su joj postavljene na redovnim stazama i ona ne moze da u njih ne upadne, ona je krajnje nepredvidiva i uprkos tome sto nije lik koji se moze lako voleti prosto zato sto je odrasla, pametna zena u situaciji za koju je i sama dobrim delom kriva ali i ne pomislja da iz nje bezi, osim nesto malo jebenog alkohola, ona cini ono sto moze, ili mora, i nosi se ni spretno ni vesto ni glupacki sa svojim desperacijama i besom, vec se samo nosi. Ili se skloni kad ne moze.

Film je napisao i rezirao meni nepoznat lik, Mike Binder, koji se pojavljuje i kao glumac u ulozi najmanje simpaticnog karaktera u filmu. To je bilo simpaticno. Kao producent u radio stanici, i njenih godina, on zapocinje vezu sa njenom drugom cerkom, kojoj je19 godina. Na svadbi starije sestre on dolazi kao decko mladje sestre, i prilazi majci u jednoj sceni, uzima pice kraj nje, komentarise nesto, i Joan Allen mu samo razvali samar. On joj se vec pojavljivao u kuci, spavao u krevetu njenog deteta i udomio se prakticno; njeno gadjenje, s druge strane, ne moze da nadje drugi izraz, i scena koja je tu napravljena je samo jos jedna crta na njenom racunu. Ta scena je jako neocekivana za americki film, u kome je sve moguce ali zenski likovi ne lupaju samare muskarcima. Na to joj on kaze da ne izlazi sa zenama njenih godina jer one nisu zabavne. They are not fun. Joan ga gleda kao da je sa druge planete. Oni tamo gaje fun, ona na svojoj ima cetvoro dece sa kojima ne moze ni da postavi sto za veceru a da nesto ne pokvari, sa Kevinom ne zna sta bi i sta ce joj uopste, o muzu ne zna gde da presece pa da vise ne boli, o parama se ne prica ali u americkoj suburbiji zivot nije jeftin, i neki mestimicno dlakavi majmun joj na jeziku koji ne razume ponavlja rec koju ne razume – fun, fun, fun.

Zivot se nastavlja, sa usponima, padovima, i neobicnim zavrsetkom filma. Vredi pogledati. Medjutim, postoji nesto u filmu sto me je iznenadilo. Mozda zato sto je postovao svoje likove i ispricao pricu nesto drugacijim jezikom ja sam pazljivije pratila, ali neverovatno je tesko posmatrati kako ova porodica prolazi kroz razlicite krize i razresenja, i da se uopste ne dodiruju. Film vrlo dobro slika americki zivot, i medju ostalim detaljima pojavljuje se i to odsustvo fizickog dodira unutar porodice. Bliskost u porodicama, bilo onim na ekranu ili onim kojima na licima sija svetlost sa ekrana, se svodi na puno price, postavljanje granica, davanje prostora, useljenje u kucu sa puno prostora za puno zasebnih zivota, i niko se ne ljubi i grli s radoscu, ili zato sto je dodir osnovno merilo bliskosti i donosi podjednako utehu i ohrabrenje.

To je jedna od stvari koje se ovde nauce – prostor izmedju ljudi je izmeren na neke tri stope, i on se postuje. Pitanje kulture, svakako, i ima itekako dobrih strana, ali videti to na portretu jedne nesrecne porodice je zapravo tragicno. Mozda filmovi nemaju dovoljno vremena pa ne pokazuju takve stvari. Ko ce snimati mamu kako se mazi sa svojom decom, ili tatu, kad treba uvesti zaplet, necije sise i guzicu, case sa viskijem…travnjake ispred kuca vise snimaju nego toplinu medju ljudima u porodici. A ljudi gledaju, i gledaju, i naviknu se na to sto gledaju. Na filmske poljupce, na filmske porodice, na filmske travnjake, i oni svi jako puno lice na one koji nisu na filmu, ali postaje sve teze odrediti sta je starije, i gde je sta zapocelo.

Najlepsi deo filma ‘Little Miss Sunshine’ je bas ta neocekivana blesava porodica koja se ne snalazi sa vecinom stvari, i nemaju para – oni nisu iz srednje vise klase – ali drze se kako znaju i umeju, i stesnili su se u poluraspadnuti kombi koga se normalno stide, ali odjednom u njemu ima mesta za sve njih, i bolje im je u njemu nego sto im je bilo igde da pamte, i spavaju u tesnom, i dele sobe, i sebe, i kad su se popeli na vrh price, to nije bio vrh americkog sna – ali kakva prica, i kakav pogled sa tog vrha! 

Sada kad su problemi nesto kao accessories – jeftin nakit i status simbol, jednako – oni uvek dolaze sa trendy imenom. Tako se porodice uglavnom zovu dysfunctional. One mogu da budu takve iz puno razlicitih razloga, i sve se to sredi kad objasnis u sinsopsisu filma da je u pitanju dysfunctional family. Razumece. Uocila sam da mene u stvari ni najmanje ne interesuje sta cini jednu porodicu tolstojevskom, ili dysfunctional, vec ono sto je drzi zajedno, a da nisu pare i stambeno resenje. Volim tople ljude - ne prenosno, alegoricno, metaforicno, ili karikaturalno (egzoticni imigranti koji galame), vec ljude koje dodirnes i tako vidis/shvatis/osetis da su topli. I prica pocne od toga. Mozda mi je potrebno da se setim kako se zove kad ljudi funkcionisu.