Pesme s juga: Porodicni portret (2)

Moj deda je bio visok koliko je moja baba bila sicusna. Ne pamtim da sam ga ikada videla da se smeje, osim onog poluosmeha koji izmakne godinama nepraktikovanja, pa je pomalo uglast i kratak, ne zna da li bi se trebao uhvatiti za obraze ili skliznuti u nepovrat. Obicno bi se pojavio kad bi ga mi, unuke, zagrlile i poljubile. Ne secam se da sam ikada videla unuka da ga je zagrlio.

Mog dedu je pratila ozbiljnost teskog i odgovornog zivota. Bio je malo nagluv, narocito u tom kasnom dobu, posledica bugarskog oslobodilackog ubedjivanja iz jednog od ratova na Balkanu. Jedna ruka mu se puno tresla, hodao je sa stapom, ali je i dalje bio uspravan i krut. Secam ga se onako, po strani, fokus mojih zanimanja je bio potpuno okupiran bojama leta, sestrama i bracom, rodbinom…svima onima koji su umeli da se smeju. On je bio patrijarh a da ja nisam znala sta to znaci, i ako mu je ta uloga nekada i pricinjavala zadovoljstvo, u starosti je izgledala poprilicno teska.

Dok sam bila sasvim mala on je jos uvek radio svoj cinovnicki posao u kancelariji otpada, koji mu je davao povecu vaznost u Valandovu. Bar se meni tako cinilo. Ali koreni postovanja i ugleda idu duboko u malim mestima i sasvim je moguce da je moj deda ziveo na lovorikama koje je njegov deda pop Jovan zaradio, i po kome se familija prezivala. Cukundeda Jovan je predvodio delegaciju koja je krajem pretproslog veka otisla u Solun, da bi se predstavniku sultana zalila na zulumcarenje lokalnih Turaka. Cuvena “Valandovska afera”. Deda je oduvek bio u crkvenom odboru, pa i njegov najstariji sin, Jovan, i red je u Valandovu postojao bez obzira na ideoloske tokove.

Uz privilegije cinovnickog posla, koje su bile znak obrazovanja i prestiza, moj deda je, kao i svi ostali u tom kraju, posedovao zemlju i obradjivao je uz pomoc svojih sinova. Od njih trojice, najstariji je, stoicki ziveci kroz sramotu razvoda u malom mestu, najvise bio nalik svom ocu. Krut, sa vatrom juznjackog temperamenta pod katancem. Uz pomoc svoje majke, koja je sve stizala i svima bezgranicno davala, podigao je svoju decu i uprkos starinskom oklopu koji je nasledio bio slab i boleciv prema njima.

Srednji sin je studirao jugoslovensku knjizevnost u Zagrebu, postao profesor u Skoplju, skupljao legende i price o makedonskim gradovima, samoizdavao njihove zbirke, voleo poeziju i bio oduvek naprasit i glasan, i u svadji i u smehu. Nista se nije moglo desiti u Valandovu ili svetu da on nije izrekao glasno misljenje, bilo ono popularno ili ne. Ucio nas je da jabuka najbolje pere zube, i onda bi socno zagrizao u jednu pred nama, za demonstraciju. A te valandovske jabuke petrovke su bile bas kisele, ali njemu osmeh nije silazio sa lica.

Najmladji sin je bio i najmladje dete, od njih devetoro, od kojih je dvoje umrlo kao mala deca. On je mastao o karijeri operskog pevaca. Nije otisao dalje od snova i slusanja arija na gramofonu, video je iskustva onih starijih od sebe sa upiranjem da pomere kamen iz mesta, pa nije ni pokusao. Kao mlad, bio je lep k’o devojka, sa grguravom crnom kosom i ogromnim dobrodusnim osmehom. Zivotna radost je kod njega nasla udobnu luku. Zabavan u drustvu, igrao bi i pevao u svakoj prilici, bila to obicajna trodnevna svadba, izlazak na letnju terasu sa zivom muzikom, ili uz sirtaki, na obali Egejskog mora, gde je uvek pobedjivao u takmicenjima za najboljeg igraca. Radio je cinovnicki posao u najvecoj firmi u gradu, koja je nudila ostatku zemlje ukus juga kroz grozdje, lubenice, breskve, paprike, paradajz i sve ostalo sto je uspevalo u toj plodnoj kotlini Vardara.

Izgledalo je sto su deca bila mladja i radjala se kasnije, kao da su uspevala da izmaknu bolno zategnute dizgine i slobodno vrsljala po suncanim dvoristima, puna maste i zelja. Ne znam da li je moja najstarija tetka ikada dopustila ijednoj od svojih skrivenih zelja da joj zarumeni obraze. Zato je moja majka, najmladja medju sestrama, imala ludosti i hrabrosti da jurisa na tvrdjavu svog principijelnog oca, sa neodoljivom podrskom svojih 15 godina, ubedjena da moze sve. I razbila svoje magicno ogledalo u neravnopravnoj borbi. Dobronamerni glasovi su saputali da ima i drugih nacina, da bude strpljiva, da ne posustane, ali negde je nesto probilo oklop njene mladosti, i zarilo joj se u srce. Od cega je tiho i sporo krvarila sledecih 25 godina, i umrla.

Duh i mladost nisu povili mog visokog impozantnog dedu, strast i snovi su ga samo ucvrstili iza bedema koje je nasledio, ali su ga kajanje i krivica prepolovili. Moji baba i deda su poziveli jos nekoliko godina nakon smrti moje majke. Nijedno od njih se vise nikada nije osmehnulo. Kao da se sunce ugasilo. Toplina koja je zracila iz moje babe sada je stizala mokra od skrivenih suza, i gorka, a moj deda je sve vise cutao.

Postoji jedna ruzna neumitnost u ljudskom veku – poimanje prekasnog. Nije moj deda bio kriv ni vise ni manje od svog oca, i njegovog pre toga. Da nije bilo moje babe, i njene majke, i njene pre toga, da li bi iko u toj familiji, ili bilo kojoj drugoj,
naucio ista o ljubavi, toplini, davanju, u tesnim okvirima drustva kome su zaboravili da ugrade u temelje jednu od najosnovnijih ljudskih potreba. I dok je ona pronalazila nacina da da od onoga sto ima, moj deda je trazio neke druge da ga od toga zastite. Strah, nesigurnost, slabost, nismo u njima usamljeni, kao ni u ljubavi i zelji da u njoj uzivamo.

Ova prica nije zavrsena. Ruse se zidovi bez ikakve istorijske vrednosti, vremena su se konacno promenila. Dugo je trebalo, celokupna ljudska istorija. I onda, u jednoj generaciji, zid je pao. Ocevi vole svoju decu otvoreno, bez stida, i uce i sami da budu voljeni. Podrska, ohrabrenje, i neznost su rudnici srca iz kojih se neiscrpno i danonocno vadi materijal za temelje novog sveta. U kome ce prekasno postati zastarelo.