Pesme s juga: Porodicni portret (1)

Moja majka je imala tri sestre. Najstarija kao da je oduvek bila stara zena. Vise je licila na sestru moje babe nego na njeno dete. Sitna, uvek nasmesena, povremeno bi pustila da je zivot razgali, i to je svima bilo tako nenadano. Niko od nas dece nije znao puno o njenom zivotu, mozda zato sto je sve u njemu izgledalo tako mukotrpno, da su jedino sto smo zeleli da prihvatimo bili ti retki trenuci u kojima bi se njen temperament probudio. Cak je ni vrelo sunce juga nije doticalo cesto, uglavnom je dane provodila u prizemlju svoje stare kuce, zamracene, bez znakova komfora koje su moderna vremena donela. Za razliku od tri mladje sestre, njen duh kao da je iskopnio u nekom jako davnom vremenu. Muz joj je umro kad sam ja bila mala, od ciroze jetre, ili nekog slicnog alkoholicarskog jada. Secam se da je to bilo prvi put da sam videla smrt. Bilo mi je jako zao moje sestre od tetke, ona je bila par godina mladja od mene, ali moj teca je bio stranac, pa mi je bilo nezamislivo da ga je neko zaista voleo. Najveci utisak tada na mene je ostavilo valandovsko groblje. Nalazilo se na uzarenoj zapadnoj padini jednog brdasceta, odmah pored belo okrecene crkve. Nije se mnogo sirilo, zato sto su svakih generaciju ili dve koristili iste grobove, sakupili bi kosti predaka u vrecice, i stavili ih pored nogu novog pokojnika. Uprkos jos vecem siromastvu, za moju tetku je udovistvo izgledalo kao olaksanje u odnosu na prethodni zivot. Pred nama se nije mnogo pricalo o tome. I to je uglavnom bio zivot moje teta Vange. Kad se rodila, dali su joj bili bogato ime Evangelina. Umrla je pre nekoliko godina, jedva godinu nakon svog sina, prepuklog srca.

Ostale tri sestre su se sve udale iz ljubavi. Sto im nije obezbedilo pocasno mesto za trpezom srece i obilja, ali ih je dotaklo vrhuncima i ponorima emocija i obogatilo na jedinstven nacin svojstven ljudskim bicima.

Moja druga tetka je bila erupcija samog zivota i zivotne energije. I kao da se taj isti zivot zakleo da ce joj podmetati prepreke na svakom koraku, iskusenja koja bi je povila, kao da ni sam nije znao sta da uradi sa tako predivnom sopstvenom kreacijom, osim da pokusa da je slomi. Bila je vrlo lepa. Udala se protiv svacijeg dobrog saveta, ali jak karakter i upornost su uvek bile vrlo izrazene crte u zenskom delu ove familije. Ipak, cak ni neodoljiva energija mladih devojaka nije bila dovoljna da ustalasa pokrov pod kojim je tradicija juga disala i brojala vekove. Tamo su promene dolazile samo sa novim vojskama i starim tragedijama. Svejedno, teta Lepa se udala za svog izabranika. Rodila tri cerke i postala debela. Ali joj ta debljina nije naudila lepoti, ni najmanje. A jos manje je tragove na njenom lepom belom licu ostavio zivot o kome ce zidovi njene kuce saputati jos generacijama. Ali nije im dozvolila da od mucnih godina stvore duhove. Eksplozivno bi se posvadjala sa svojim jadima, kao da ih je isterivala iz soba, kroz vrata i prozore, da bi odmah zatim uradila ono po cemu cemo je svi zauvek pamtiti, nasmejala se da su i andjelima zvonile usi. Uzivala je u drustvu, delila rukom umotane paketice svoje ljubavi svima nama, koji smo je svi, bez izuzetka, obozavali. Osim toga, nikada je nismo zatekli bez kolaca. Ili ako ih i nije bilo, ona bi izgledala kao da ih je bas pravila tog trenutka i evo, sad su u rerni, i sve je bilo spremno ocas. Nije bilo nikoga ko se nije okupao u zracima ljubavi i pozitivne energije u njenoj blizini.

Kad nije pravila kolace, teta Lepa je sila. Haljine, suknje, vecito je vukla sa sobom igle, konce, komade materijala i uvek nalazila put kroz haos svega sto se odvijalo istovremeno. Ja sam imala sve zelje ispunjene u njenoj kuci. Ako su moje velike sestre nosile dugacke suknje tog leta, i ja sam dobila jednu, bas kao i one. Ako su u modi bile kratke, onda je i moja bila kratka. Nije bilo moguce da idu na zurke i igranke bez mene. A one kao da su nasledile tu njenu neiscrpnu ljubav i davanje.

Kad sam cula da je teta Lepa umrla, zatvorila sam se bila u sobu, u polumrak nedeljnog popodneva jedne jeseni. Ostavila sam svoje dete nekom drugom, ja sam morala sama da se oprostim od nekoga na cijim sam rukama zaspala mnogo puta i ko je u svojim kredencima drzao slike proslosti i buducnosti, i jednu mog deteta. U Makondu mog detinjstva polako se gase draga lica.

Od cetiri sestre u toj staroj valandovskoj familiji, ostala je samo jos jedna. Teta Tanja. Ona je bila i ostala dama. Oduvek ozbiljna, doterana na fin i nenametljiv nacin, ali prelepog sirokog osmeha. Da li su nameti sudbine laksi kada ih prepoznajemo, ili je mozda ipak podnosljivije kad ih ne vidimo? U svoj njenoj ozbiljnoj predanosti, ljubav je teta Tanji omogucila da napravi izbor, i ona je uradila ono sto je mislila da je jedino pravo – poslusala je svoje srce. Mozda je sebicno zeleti i nesto vise od toga, ali zelje i snovi ipak ne umiru vremenom, i u mojoj dragoj teti oni se i dalje javljaju kroz razumevanje i podrzavanje svih ambicija i planova sa kojima smo se njena deca i ja pojavljivali pred njom. Uvek i svuda, trudila se da prihvati ostale onakvim kakvi jesu, bez predrasuda.

Mi vise nismo deca i ucimo kako da budemo mame i tetke nekoj drugoj deci, ali imati jednu svoju, koja je jos uvek lepa i u zagrljaju starosti, kao da je i ona podrzava da traje, je neophodno za kontinuitet duha i ciste ljubavi. Jer sve je manje onih koji pamte kako su se smejala deca koje vise nema, koji ne zaboravljaju ni jedan rodjendan, jos uvek pisu pisma lepim sitnim rukopisom i u novim smesnim klincima prepoznaju svoje sestre iz vremena koje se vise ni na fotografijama ne vidi jasno. Tetke pamte ljubav duze od nas.