Pesme s juga: Mala nocna mistika

U Valandovu je Korzo bio poplocan anticki finim mozaikom iscekivanja i uzbudjenja.
Kad nakon dugog vrelog dana predvecerje konacno donese olaksanje,
amfiteatar zivota bi poceo polako da se puni. Izlazilo se tek kad bi pao mrak i
cisto nebo daleko iznad probudilo i zvezdani deo publike. Oko 9
je bilo pristojno vreme. Tada bi vec bila guzva, jedina koja se u Valandovu
ikada mogla videti i deo uzivanja je bio i krajnje subjektivan efekat
pojavljivanja u pravom trenutku. Osim sto je mrak bio neophodan za kulise,
svi ucesnici su na Korzo isli doterani, namirisani, lepo ocesljani, bilo je i
rumenila na obrazima, karmina na usnama i svako je izgledao veci i blistaviji
od svoje verzije po danu.

Korzo se nije propustao. Jedne veceri, nestalo je bilo struje, ali smo se mi
ipak svi spremili za izlazak. Noc je bila jako tamna, deda je uzeo baterijsku lampu,
mi smo se pohvatali za ruke, i krenuli pazljivo niz ulicu. Ja sam bila poslednja u
nizu sa leve strane, a uz ivicu puta je dzikljao korov, i koprive. Upala sam
usred jednog zbuna, golisavih nogu u kratkoj haljinici. Od vriske i placa se celo
Valandovo p(r)otreslo, i svako ko je ikada upao u koprive zna da to nije bilo zato
sto sam ja bila kmezava klinka. Odbila sam da se vratim kuci. Kad je bol
malo popustio, jedan brat me je uzeo dobrodusno na ledja, obrisala sam suze i
otisla na Korzo.

Na samom pocetku, kod glavnog Trga i Starog Javora, sa obe strane ulice
su strateski bile smestene poslasticarnica i lebledzinica/semenkarnica.
Obavezno se svracalo u obe. Posle sladoleda razmucenog u casi limunade
dobro su isle leblebije. Jos uvek pamtim ukus tih valandovskih, velikih,
okruglih i mekanih, sa ponekom zgoljavom i tvrdom koje su se bacale.
Bile su tu i zvake, Bazooka Joe, ruzicaste boje, umotane u papirice sa
minijaturnim stripom, i koje su bile prevelike i za halapljiva usta. Ali
su pravile dobre balone.

Niz ulicu Korzoa (koja je bila zatvorena za saobracaj tokom vecernjih sati,
sto je potvrdjivalo znacaj ovog rituala u zivotu grada) hodalo se drzeci se za
ruke, visoko podignute brade i bez vecih okreta glave uocavalo sve sto se
zbiva. Jedna od univerzalnih briga majki sirom sveta, da im cerke hodaju uspravnih ledja, zategnutih ramena i uvucenog stomaka, koja je ujedno i
najzasluzniji razlog za trajnu popularnost baletskih skola, bi se lako
uklonila sa samo par setnji Korzoom u Valandovu. Kretalo se sporo,
cesto se zastajalo i posle krace price, nastavljalo dalje.

Verujem da mi je tada bar trecina mesta bila sto u blizem, sto u daljem
srodstvu. Prva stvar kod uocavanja lepog decaka je bila pitati da li
nam je rod. Ako se nasao unutar blisko zbijenih genetskih kolena,
automatski bi dobio status nezanimljivog rodjaka, i to je uvek bilo
propraceno dubokim uzdahom zaljenja. Za cim sam to zalila je
verovatno bilo nemoguce objasniti, ali je dolazilo odnekud iznutra. Oni
drugi su bili pogodni za mastu devojcica koje su u to vreme citale
uzbudljive romane Aleksandra Dime, i dekadencija francuske
aristokratije, koju sam razumela na slican nacin kao i prethodne uzdahe,
je isla vrlo lepo uz ladanjski ambijent valandovskih leta.

Ja sam tamo, izmedju ostalog, dobijala starije i mladje sestre, kao i
bracu. Sestre su bile narocito zanimljive. One starije su uvek sve
znale, one mladje su bile razmazene. Izmedju dva leta, ja bih uglavnom
zaboravila mnoge detalje i trebalo je uvek neko vreme da se udje u
aktuelna zbivanja. Ljubav je uvek i svuda bila najzanimljivija tema.
Ali je meni sve bilo zanimljivo – mirisi, ukusi, boje, i narocito, pravila juga.
Na primer, u Valandovu nikada nije postojalo vreme kad moras da budes
kod kuce. One starije sestre su znale sva nepisana i mnogo puta potvrdjena
pravila, ali ja nikada nisam videla da je neko zurio da stigne kuci do
odredjenog sata, ili da je ikada i pogledao na sat. A svi smo dobili po
jedan od dede na poklon kad smo zavrsili 8. razred. Stari su to i dalje zvali
‘mala matura’, pricali o tom uspehu kao vrlo vaznom i bilo je tesko
razumeti da su nekada, ne tako davno, ljudi smatrali skolovanje tesko stecenom privilegijom. Kad je i poslednje medju nama, trinaesto prase, dobilo svoj satic sa finim starinskim mehanizmom unutra, kao da smo svi odjednom shvatili da smo
odrasli, jednom i za sva vremena. Postojao je tamo red, ukorenjen mnogo
dublje od najstarijeg javora koji je izgledao kao da je prisustvovao samom
postanku sveta, ali on se za mene tih godina pojavljivao u kostimu bezbriznosti,
i pod svojim sigurnim krilom dopustao mi osecaj narocite slobode.

Krug se zavrsavao nesto ispod terase jedinog hotela u gradu, sa koje bi
celog leta dopirali zvuci muzike, od zabavne estrade i obrada standarda,
do tradicionalnih makedonskih i sirtakija. Posle nekoliko odsetanih
krugova, tokom kojih sam se ja, a pretpostavljam i drugi, upinjala da
mi nista ne promakne, popeli bi se sirokim stepenicama na blistavo
osvetljenu terasu, gde su vec sedeli isti oni koje smo prethodno sretali
na Korzou. Sa balkona okolnih kuca bi ponekad posmatrale tetke, ujne,
majke i svi ostali rodovi zenskog srodstva. Nikada se tu nije mogao
zateci muskarac, bilo kog doba.

Za stolom bi se porucila Kokta, Koka Kola ili Sveps biter lemon u
zamagljenim flasama iz kojih se uzdizao mali oblak svezine nakon sto bi
ih kelner vestim potezom otvorio. Ponekad za istim, a najcesce za
zasebnim stolom, sedeli su roditelji. Oni su pili neka druga pica i uvek
porucivali salate i cevape. Ko je bio gladan pridruzio bi im se, ali se to
izbegavalo. Nezavisnost je oduvek znacila distancu od onih koji ti daju
sve sto ti treba.

Na toj letnjoj terasi se uvek plesalo. Dok sam jos bila mala, birala sam mog
tatu, a kod kuce najcesce plesala sa mamom. Na parketu nase dnevne sobe
i glatkom kamenu te lepe terase, naucili su me da se krecem i uz najslabiji dah
ritma. Ponekad pomislim da me u osecaju za ritam jug prati svuda. Sve sto
nisam mogla da ponesem sa sobom, i sunce i nebo i grozdje i smokve i … – sve
je stalo u ritam. Nije nemoguce da su me potopili u korito napunjeno do vrha
tajnim porodicnim zalihama jednog oktobarskog dana dok je vazduh mirisao
na berbu grozdja, i ja od tada sve merim ritmom.

Vrhunac letnje sezone na nadaleko poznatoj valandovskoj terasi je bilo Plavo
Vece. Birala se Mis i dogadjaj je predstavljao cudnu simbiozu
tradicionalne proslave plodnosti i modernog kica. Manifestacija je bila
najavljivana plakatima zalepljenim po gradu. Nije bila pompezna ni
mnogo drugacija od drugih veceri, ali su svi bili obuceni sa malo vise
paznje. Bio je to dobar povod i da se sasije nova suknja ili napravi
posebna frizura. Ne znam da li je iko ikada napravio statistiku, ali ja
sam imala opravdane sumnje da je svaki devojcurak u Valandovu dobio
priliku da postane Mis jedne takve veceri. Treba priznati da je ziri imao
olaksavajucu okolnost jer tamo nije bilo nelepih devojaka. Mozda je taj
uspeh imao velikog uticaja na samopouzdanje pobednica i njihove dalje
korake u zivotu, ili im stvorio laznu sliku buducnosti, ali je tih veceri
sadasnjost bila sarena, nasmejana, puna muzike i dobrog raspolozenja.

Kad se kretalo kuci u neke sitne sate, Korzo bi izgubio svu magiju
pozornice i postao obicna ulica. Lebledzinica i poslasticarnica su jos uvek
bile otvorene i ako je neko jos imao para opet se svracalo. Najcesce bi otisli
pravo kuci, i dalje bez zurbe, napili se vode na Bozicnoj cesmi usput, izuli se
na toplom betonu, usli tiho unutra bosim nogama, otvorili frizider i izvukli
komad sira, otkinuli parce hleba, zgrabili par paradajza i seli u bastu, bez
svetla i pricajuci prigusenim glasovima, da ne probudimo one koji su spavali.
Noc je bila budna nad nama, prijatna i topla, i svet opipljivo stvaran i lep.
Potom bi se umorni zavukli u krevet.