Pesme s juga: Multikulturalizam crnih ociju

Jedan od argumenata za uvrstenje Valandova u Panteon magicnog nadrealizma je i osobenost da su tamo ziveli najlepsi Cigani na svetu. Ne znam da li se neko ikada pozabavio naucnim objasnjenjem tog fenomena. Mozda se desio tako sto su u nekom davnom vremenu neznane sile dovukle kopnene mase svih kontinenata u jednu dodirnu tacku, pa se izmesalo sve bas kako treba. Analize seizmickih i tektonskih pokreta bi potvrdile ovakvu teoriju, a mozda i ne, medjutim u prilog cudnom i neobjasnjivom prisustvu tolike lepote na jednom mestu isle su i cetiri cerke moje babe, kao i niz drugih lokalnih lepotica. Te valandovske je trebalo videti.

Imam jednu crno-belu fotografiju iz prve godine zivota sa Cigankom koja me je cuvala. Drzi me u rukama i gleda u aparat, ja imam kapicu nakrivljenu na glavi i polu-kmecim. Ona je prava lepotica. Podseca istovremeno na Dionne Warwick i Ritu Heyworth. Mozda je ona odgovorna za moju naklonost ka Ciganima, ili je u pitanju urodjen osecaj za lepotu, a sasvim verovatno je kombinacija to dvoje, uz izvesnu naklonost ka ugnjetavanim i obespravljenim, sve osobenosti koje me prate celog zivota.

U Valandovu su se Cigani bavili raznim zanatima, i naravno drzali monopol na svadbe, koje su tradicionalno trajale po tri dana. Kad razmislim sada, za tako malo mesto bilo je jako puno svadbi; svakog vikenda preko leta se neko zenio i udavao. Udaljeni potmuli odjeci velikog bubnja bi se culi po ceo dan, a kako su svadbe po tradiciji bile mobilne (uvek se po nekog islo, uz pratnju muzike obavezno), cesto bi se na njih naislo na ulici. I tu bi se razne tetke, ujaci i svi drugi okupljeni iz razlicith kolena srodstva spontano uhvatili za ruke (maramce je uvek bilo spremno) i zaigrali na sred ulice.

Cigani su ziveli u Cigan-mali, i posto se tamo znao red, ciganski i ne-ciganski Valandovcani su bili vrlo prijateljski i saradjivali dobro jedni sa drugima, ali se nisu mesali. Bar ne u onom smislu mesanja koje rezultira brakom. To je bio tabu, a zasto – to se nije mnogo objasnjavalo, bar ne deci. Oni su bili Oni i mi smo bili Mi.
U vreme kad sam ja provodila leta u Valandovu neke tradicije su se nepovratno drmale iz temelja, samo sto je bilo tesko prosuditi da li su one zbog toga pustale jos dublje i jace korene ili su se predavale, sa uzdahom olaksanja. Povremeno, jako retko, ali svaki put pribelezeno i dobro prepricano, bilo je mesovitih brakova. Medju tom nekolicinom, svi su od reda bili slucajevi kad se ne-Ciganka udala za Ciganina. Tu se zaista nije imalo sta komentarisati, za slab karakter zena treba zahvaliti onome koji je prvi pribelezio pricu o Evi, srecom, pa je nama danas sve jasno. I onda se desilo i necuveno: jedan momak se ozenio Cigankom. Nije bio Valandovcanin, naravno, vec vojnik iz Pirave, kasarne usred plodne kotline, locirane pored istoimenog sela, koja je od pogleda sa puta bila sakrivena alejom topola. Cak i u danima kad sam bila bas malo dete, ja sam svaki put prolazeci u autu pored kasarne, ispred koje je obavezno strazario po jedan vojnik, osecala sazaljenje prema momcima koji su tamo umirali od dvostruke doze dosade i vrucine. E pa taj sto se ozenio Cigankom je bio neki plavusan sa severa Slovenije, koji se svom kraju nikada nije vratio. Tih dana je ljubav bila zaduzena za bratstvo i jedinstvo. A ozenio se devojkom koja je bila takva lepotica da bi joj tesko bilo naci ravne. Bukvalno je licila, crtu po crtu, ukljucujuci i bradu, na Elizabeth Taylor, iz onih dana kad su joj svi muskarci stariji od deset godina padali pod noge. Umesto ljubicastih ociju, njene su bile sjajne, crne, misteriozne kako to samo ciganske oci umeju da budu. Da je Hollywood ikada cuo za Valandovo, ovaj svet, a narocito Balkan, bi bio sasvim drugaciji.

Zene su lepse od muskaraca, toj istini se nema sta analizirati. Ali bio je u Valandovu jedan decak, bas u vreme kad sam ja pocela da se jako interesujem za njih, koji je imao nesto, ne znam kako bih to opisala ni danas i licio je na tamnoputog Alain Delona, pre nego sto su ga dohvatili slava i korupcija. I gledao me je kao da je umirao da mi kaze nesto od cega mu je zivot zavisio. A i da nije bilo tako kriticno, prosto je morao, pa sta bude. I ja sam njega gledala na otprilike isti nacin, samo sto nikada nisam imala bas nista da mu kazem. Nije mi padalo na pamet da mozda ni iza njegovog pogleda nisu gorele reci, vec jednostavno vatra koja se hrani unutrasnjom zeljom bez oblika i cilja. Kako smo svi mi osudjeni na vecito traganje za recima, a toliko nacina za govor posedujemo.

Uopste ne pamtim kad sam se prvi put zaljubila, ali imam osecaj da je to bilo vrlo rano. I jako mi je zao sto nemam u sebi sacuvan lik tog prvog decaka, na slajdu koji bih vadila kad god putujem u proslost. Znam samo da sam se jednog dana probudila zaljubljena u vise njih. Ponekad je moja zaljubljenost trajala ne duze od par sati, ma nekad je magicnost uhvacenog osecaja bila sa mnom samo par minuta, ali zar se visovi i dubina mere trajanjem?

Taj lepi ciganski decak iz Valandova i ja smo se gledali vise leta. Ne pamtim vise kad smo prestali, ni da li smo – ja sam prestala da odlazim, ili smo odrasli. Vreme i Valandovo su skupa zatvoreni u providnu staklenu vitrinu u meni i svaki put kad ih izvucem obojeni su drugacijim nijansama toplih boja. Ipak, pouzdano znam da se tamo nikada nisam tako gledala ni sa jednim drugim. Kod kuce jesam, ali je to bio drugi svet. Jednom je on pokusao da mi nesto kaze, na ulici, sasvim nesuvislo, ili ga nisam cula od zvonjenja u usima. Zastala sam, oklevala na trenutak, osmehnula se i nastavila dalje. Kako samo devojcicama prirodno lezi smesa patnje i surovosti. Da li mi je on mogao reci nesto sto ja vec nisam zamislila i pripisala mu? Osnovano sam sumnjala vec tada. Osim toga, nase su bile uloge iz nemog filma.

U Valandovu je meni bilo dozvoljeno mnogo vise nego sto su moji roditelji i pretpostavljali. Naravno, cak i da niko nije obracao paznju na decu, stara dobra tradicija je pazila budnim okom. Ali tamo sam imala starije i mladje sestre, bracu, bilo je puno smeha i galame, kuvalo se na veliko, pricalo do kasnih sati, i opet smejalo, izlazilo svako vece na korzo, u diskac, islo na zurke i piknike, i ja sam se osecala i vecom i vaznijom od svojih godina. Starije sestre su bile zaduzene da paze na mene, ne samo zato sto sam bila klinka, vec i zato sto nisam sasvim pouzdano znala valandovske nacine. Svi mi koji smo ziveli daleko odatle smo imali dobar izgovor da budemo drugaciji, po potrebi. Tu naucenu mudrost cu ja celog zivota koristiti i primenjivati, gde god bih se nasla. Biti autsajder ima svojih dobrih strana.

Na jednoj igranci, na terasi bioskopa “Pobeda”, u kasne sate kad smo i ja i moj lepi ciganski decak vec bili sasvim obnevideli od uzajamnog gledanja i bolele su nas oci, najavili su sa bine da “dame biraju”. Istog trenutka zgazila sam oklevanje i tradicije starog juga lakim korakom, presla preko cele terase, uhvatila ga za ruku i povukla u centar kruga. Bio je podjednako sokiran kao i svi oko nas, ali mu se u uglu usana nazirao osmeh, jedan od onih zbog kojih ga je vredelo zapamtiti. Plesali smo bez reci. U meni su se zbunjeno saplitala cula, naletala na njegova i povlacila se, jedva. Videla sam prekorni pogled moje velike sestre, preteci prst druge, kao i sve druge oci koje su nas drzale u snopu interesovanja, dok nisam spustila pogled i iz takve blizine, pomalo nejasno i zamagljeno, kao i uvek kad bi mi nesto bilo odvise blizu, vise osecala liniju njegovog vrata i ramena, na koje su padali pramenovi valovite kose. Blistala sam, konacno u blizini tih ociju, od cijeg se bezdanog crnila mogla napisati jedna lepa ljubavna prica.