Pesme s juga: Stara kuca u Makondu

Kuca moje babe u Valandovu je bila kao i njeno krilo. Dom. Pomalo mracna,
protivteza zaslepljujucoj svetlosti koja je neprikosnoveno vladala napolju, uvek je zadrzavala dah svezine. U njoj sam se igrala kao sasvim mala, prohodala, bolovala od decjih bolesti, spremala se u pohode na porodicni vinograd, krala bogu dane sa brojnom bracom i sestrama i radovala se zivotu, bez zurbe da ga sretnem.

Odmah kod ulaza, desno, bila je ozidana cesma iz koje je tekla samo hladna voda. Slivala se na ravno betonsko korito u obliku slova L, velicine dve moderne kade i tu su se prali sudovi, zubi, pospana ili bunovna lica, pentrale se bose noge, i gledalo kroz prozor napolje, na vecito suncan dan. Pri dnu, van dohvata nasih ruku, je uvek cutao jedan puz golac. Da li zato sto je bio tako spor i neuznemiren svim tim godinama prskanja, spiranja i rasipanja vode u kraju gde je kisa retko padala, ili zato sto je bio tu apsolutno svakog dana svake godine koliko ja pamtim unazad, tek on je u mojoj knjizi vazio za mudraca i poglavicu svih puzeva, jer je bio star bar
nekoliko hiljada puzjih godina.

U jednoj sobi u prizemlju, koja je gledala na bastu i uvek bila u senci ispod narocito gustog pokrova vinove loze, na zidovima su visile slike iz zivota onih koji su se u toj kuci rodili. Neki su u njoj i umrli, njihove malobrojne godine zapamcene jedino u bolno osetljivom tkivu moje babe i bledom secanju onih koji su je tada tesili. U jednom uglu je bio krevet, na sredini sto, bio je tu i kredenac pun svega, od finih salveta do staklenih cinijica za posluzenje, kasicica i kojecega drugog potrebnog
jednom dobrom domacinstvu. Na podu su bile krpare, koje su u vreme mog detinjstva jos samo pojedine zene tkale, od tanko isecenih traka razlicitog materijala, zaostalog od sivenja haljina, jastucnica, stolnjaka… Razboj je bio jedna zamrsena sprava upetljanih niti, kroz koje su veste ruke provlacile nevidjenom brzinom raznobojne trake, pravo cudo neimarstva i ljudske snalazljivosti, da bi se na kraju pojavile nelepe, prakticne krpare razlicitih velicina. Gledane izbliza, imale su sve moguce dezene, od cica na tufne, prugastog flanela, do jednobojnog zerseja, gusto utkanih u nezametljivu potrepstinu.

U toj sobi je uvek bilo tiho. Tu se moglo prijatno sedeti i lencariti. Najcesce se zivelo na krevetu, udobno zavaljeni u jastuke, pricali bi bez kraja, tamanili keks, grozdje i sve do cega bi dosli, jer smo uvek bili gladni. Za stolom su se igrale karte, jamb, belezili poeni, gubilo i pobedjivalo, galamilo unutar sigurnih zidova hrama domaceg zivota. U toj sobi i na tom krevetu se lezalo i kada se bolovalo. Visoke temperature, sirce koje je mirisalo ostrim zadahom i obloge koje su uvek bile ledeno hladne. Druga deca nisu ulazila, samo zabrinuti odrasli, i ponekad neko manji, ko se kradom uvuce. Tada se tisina narocito dobro cula, u sobi osencenoj gustim pokrovom vinove loze.

U zadnjem delu kuce je uvek bilo najsvezije. Kako je bila izgradjena na obronku brda, prozori u toj prostoriji su bili odmah ispod tavanice, jedva iznad zemlje i uzane staze, iznad koje se uzdizala basta, pa dvoriste i za njima sledeci niz kuca, rodbinskih. U toj sobi, pozadi, se kuvalo, spremali su se kolaci, u nju se povlacilo kad bi napolju i na svakom drugom mestu bilo neizdrzivo vruce. Ona bi ozivela samo kad je u njoj bilo puno glasova, namestao se sto za dve ture rucka, prvo deca, pa odrasli. Bez utesne prisnosti drugih, bila je pomalo strasna. Mozda i zato sto sam nekoliko godina na jednom od starih kreveta uza zid, koje nisu bacali kao sto se retko sta u velikim familijama baca, prerastala svoje nasledje krvi. Svakog leta u tom periodu detinjstva, tek pristigla sa Severa, ja bih se posle par dana previla od bolova u stomaku. Svi su me posecivali, opipavali, ukljucujuci lekare, i niko nikada nije znao sta mi je. Zgrcena, cvilela sam od bolova i samosazaljenja. Deca su dolazila da posede sa mnom, par minuta najduzi rekord, i opet trcala napolje. Moja baba je provodila sate uz mene, njena mekana hladna ruka na mom celu. Ona je sama odrastala na slican nacin, kao i moja mama. Imala je jedan crni, obli, glatko uglacani kamen, koji bi zagrejala na plotni, uvila u krpe i stavila na stomacic. Grejao me je utehom i ja sam ga volela kao da je ziv. Rekla mi je da ga ima jos od svoje majke. Kad bas nista nije pomagalo, sipala bi mi naprstak orahovace, crne i
guste, mirisljave, ukusa koji pali nepca i koju sam jedva lizala. Tih par kapi bi mi donelo malo olaksanja kao i osecaj vaznosti. To je bio ritual kome drugi nisu imali pristupa. Inicijacija, kao i grcevi u mom stomaku. Posle nekoliko dana, sve bi proslo kao da se nikada nije desilo, i ja bih se probudila gladna zivota.

Odmah pored, bila je ostava. Tu su pristup imale samo odrasle zene. Na policama su bile tegle i loncici sa slatkom od smokava, dunja, sljiva, flase sa uljem, kese sa secerom i brasnom, kantice sa grckim maslinkama, jedan panj na kome su se tanjile snicle….i sve sam to uvek vidjala samo na tren, kad bih zavirila iza babe, mame, tetke, ujne, da uhvatim pogled na misteriozno i zabranjeno mesto. Kad sam uznapredovala do pomocnika pri spremanju gargantuanskih ruckova za letnja okupljanja, uvek sam ulazila u pratnji odrasle osobe. Da me je neko pitao tada da li se u toj sobi cuvaju magicni napici, krila letecih gustera i osusena rebra zmaja, ja bih samo potvrdila. Iz prve ruke provereno.

Na sprat su vodile drvene uzane stepenice, uz i niz koje se uvek trcalo brze od uzvika i brige da ne slomimo vratove. Na njima se sedelo i posmatralo drustvo u prizemlju narocito kad je bilo vreme spavanju. Spavalo se na spratu. I uvek na gomili. Natrpalo bi nas se koliko je to fizicki bilo moguce u jedan krevet, i jos uvek ne znam kako nas pola ne bi popadalo u toku noci. Uz kikotanje i beskrajnu pricu, koju smo zapoceli jos od jutra, samo bi odjednom zanemeli, ucutkani snom. Od tada do danas…- vec godinama mogu da spavam samo sama. I to uglavnom lose.

Skoro svako vece bacali su se novcici, pregovaralo i rastezalo do odustajanja onih kratkih na strpljenju, ciji je bio red da se zavuce i spava pored nase babe. Zvala se Marija i bila je najplemenitija osoba koju sam ikada upoznala. Kad jednoj dusi dug i tezak zivot ne uspe da umanji sjaj i lepotu, ona svakome koga dodirne gurne u srce po seme retkog cveta na cuvanje, porodicno blago koje se ne moze potrositi i razvejati. Svaki put kad pomislim na nju i njene cerke vrati mi se osecaj koji se sam od sebe pojavio nekih ranih godina. Duboka zelja da budem superherojina koja putuje kroz vreme, vratim se unazad, na pocetak veka i pazljivo, da mi koja ne promakne, ispravim sve nepravde, obrisem svaki bol i tragove koje su ostavili za sobom.

Na spratu, najveci deo je bio otvoren prostor, sa razlicitim rasporedima namestaja tokom godina a na zapadnoj strani su bile dve sobe. Jedna je dugo pripadala mom najmladjem ujaku i njegovoj zeni, koji su ziveli sa mojim dedom i babom dok nisu sagradili svoju kucu. U drugu sobu se njihova cerka uselila kao devojcurak, a inace je sluzila za testiranje strategije nalazenja svima mesta za spavanje, onih dana leta kad bi se bas svi nasli na okupu. I tu se isto radilo sve sto i u drugim sobama, pricalo, spavalo, presvlacilo po sto puta za izlazak, smejalo… – kako smo se samo
puno smejali tih godina.

Za taj gornji sprat stare kuce bila je vezana i jedna dugo nerazresiva tajna. U
prvim decenijama proslog veka, u Valandovu i okolini su bile gajene svilene bube. Metamorfoza insekata se ucila u skoli i ja sam znala stadijume promena, ali to nije mnogo pomoglo.

Svilene bube su narocito volele lisce duda. I danas se u tom kraju nalaze stabla ovog drveta, dosta neuglednog, jer tik uz njega kocopere se divovski prastari javorovi, vitke topole i aromaticne smokve. Od soka zrelih dudinja usne i prsti pocrne, a na odeci ostaju fleke, koje je neko drugi u to vreme ispirao u varikini.
Zamisljala sam, pomalo zgadjena, i krisom, za sebe, milione svilenih gusenica kako grickaju dudovo lisce, gladne, i svetlucavo svilenkaste pod sjajnim suncem juga. Prema dudovima sam osecala ogromnu empatiju, tako opsednutim nezajazljivim mrdajucim cudovistima, koja verovatno nisu bila veca od mog malog prsta, ali su svejedno bile strasne. Kad bi se gusenice konacno zasicene uvile u tanke, dugacke niti svile, caure su bile drzane na gornjem spratu! Prizemlje je zatvarala tavanica tamna od vremena, sa ogoljenim drvenim gredama, i za nju je zauvek ostala vezana izvesna strava. Ili se ja nisam usudjivala da pitam za sve detalje, ili je ono sto su mi rekli bilo dovoljno da me zaustavi u trazenju dodatnih informacija, ali ja niposto nisam spadala u devojcice koje su se verale po drvecu, hvatale zabe i skakavce, volele da se igraju u blatu i slicno, jer ja sam mogla sve to da gledam ali ne i da pipnem, pa je, shodno mojim sklonostima, misao o bezbrojnim caurama svilenih buba naslaganim na tavanu izazivala neopisivu jezu.

Kako se sve to odigravalo u jednom maglovitom proslom vremenu, strava nije bila preteca, vise je obitavala po ivicama svesti, ali ja sam znala da je tu. Mnogo je toga bilo neobjasnjeno, i misterija je samo dobijala na tezini. Ono sto nikako nisam uspevala da shvatim je kako su sve te bube izletale sa tavana kad bi doslo vreme da se oslobode svojih caura. Da li su im ostavljali otvorena vrata balkona i prozore i one izletale u gustim oblacima, ili…? I onda sam jednog dana saznala jednu odistinski groznu istinu. Bube ne bi nikada ugledale svetlo dana. Caure su bile bacane u vrelu vodu i dalje tretirane kako se to vec radilo od kako je tajna pravljenja svile, ukradena iz Kine, dospela do evropskih obala.
To sto ja nisam volela bube nije znacilo da sam im zelela zlo, pa sam zauvek ostala podeljena izmedju sazaljenja i uzasa, isprepletenim u dubinama mog saznavanja sveta.

Svojevrstan spas za duse mladih izdanaka familije je dosao jedne godine, dugo pre mog rodjenja, kad je neka posast unistila ogroman broj dudova u valandovskom kraju, pa je tako i pravljenju svile dosao kraj.

Uprkos mojoj nikada prethodno ispricanoj stravi od malih moljaca, u toj staroj kuci sam bila voljena kao ukuvana smokva u debelom slatkom sirupu. Nista nije moglo probiti oklop moje sigurnosti tamo. Nikad nisam bila sama i ceo svet je bio samo avantura koja ceka da mi dojadi i porastem. Verovala sam, do najdubljih dzepova svoje duse, da se tu krio izvor vecitog detinjstva.