U stanu mog oca, daleko od ovog mesta, jos uvek stoje uspravno poredjane ploce uz koje je moje detinjstvo poprimalo sebi svojstven oblik, kao i knjige koje sam citala krisom, obliznja biblioteka, skola preko puta… Medju njima se nalazi jedna na cijem omotu su muzicari i pevaci obuceni u tradicionalne nosnje juga, od kojih su mnogi bili moji ujaci, tece, tetke i druga familija. “Raspeani Valandovcani” su osvojili prvu nagradu, i to vise puta, Televizije Skopje, koja je u ranim sedamdesetim obilazila sa snimateljskim ekipama gradove i varosice sirom Makedonije i snimala emisije o lokalnim obicajima, pesmama i tradiciji. Uz prvu
nagradu Valandovcani su dobili i snimanje ploce, na kojoj su razne Elene i Jane volele, patile i konacno bivale osvajane od strane naocitih momaka. Ljubav je uvek opstajala u senci istorije, pod misterioznim okolnostima.
Na vrhuncu tog medijskog uspona ponos moje majke je bio opipljiv i neizmeran, kao da se odjednom pojavio dugin most samo za nju, da je prenese nazad u kraj njenog rodjenja i mladosti, daleko od sivila, zagadjenosti i zime severa. Tik uz porodicno blago, Claudio Villa je pevao “O Sole Mio” i ja vezbala svoj belcanto, becki valceri su nas zavodili u beskrajnim krugovima po dnevnoj sobi, i nas dve opijene melodijom i romantikom zamisljenih balskih haljina koje bi nam pristajale kao salivene, urezale neizbrisive slike u nezno tkivo jednog sasvim svezeg zivota. Ako neko ikada bude iskopavao delice moje duse, neka bude narocito nezan prema onima posvecenim mojoj majci i jugu.
Muzicki prilog uz ovu pricu je jedna od lepotica s juga, bas kao sto je to bila moja majka. Ja sam rodjena tamo, gde muzika ima u sebi primese peska, komadice kamenja, mirise prasine i neverovatne lepote koju su ljudi sacuvali u sebi tokom nebrojenih teskih vremena.
Jedan od znakova juga su bili crveni cvetovi maka kraj autoputa. Divlji, na tanusnim stabljikama, i strastveno jarke boje prepune simbola. A moj jug je bio najjuzniji deo Makedonije. Kad se ostave za ledjima svi brezuljci, planine i poljane kontinenta, zatvori Demir Kapija da ne propusti vetrove sa Baltika i ostalih severnih pustolija, kroz koju je put pronasao jedino Vardar i na njegovim obalama vozovi i automobili sledeci ga ka Egejskom moru, onda se otvori kotlina, okrenuta samo suncu i spustajuci se sporo i pospano ka Mediteranu.
Secam se da je nekada davno neko iz mog zivota nazvao moje Valandovo -
Makondo. Vreme je tamo uvek znalo da uspori. Ako ti se zurilo, onda si izasao na pogresnom mestu.
Ja sam uzivala da budem devojcica u okruzenju starog juga. Otkrila sam da ti kosti postanu teze kad hodas po zemlji stvorenoj od prasine koja ti je genetsko nasledje.
Nikada nisam vezla goblene, ali bih svakog leta zapocela po jedan; baba bi mi kupila najnoviji dezen u lokalnoj prodavnici, obicno reprodukcije umetnosti koju sam kasnije vidjala po svetskim muzejima, neumorno podrzavajuci moju kratkotrajnu zainteresovanost da sebi napravim miraz. Ucili su me da vezem salvete od finog platna, sedelo se na niskim stolicicama, u krug, pod senkom vinove loze.
Moja baba je przila kafu u dvoristu u prastaroj cadjavoj spravi, uz neprestano mesanje i aromu koja se uzdizala iznad malog ognjista. Ohladjena, mlela se rucno u masinici uglacanoj do punog zlatnog sjaja od upotrebe i brizljive nege. Sveze skuvana, pusila se i mirisala iz velikih fildzana.
U Valandovu sam naucila da se mlecni zubi koji ispadnu bacaju preko krova
kuce za srecu. Nisam znala zasto to meni niko ranije nije bio rekao. Valjda je magija postojala jos samo u Valandovu.
Svake nedelje prastara, majusna Ciganka Fata bi dosla u posetu. Uvek nasmejana, neverovatno naboranog lica sa samo par zuba, a koje je podsecalo na decije u nevinosti i bezazlenosti, sela bi na pod, popricala sa mojom babom (ja ni rec nikada nisam razumela), valjda joj je proricala buducnost kao neko ko drzi do svog ugleda i imena, baba bi joj napravila kafu, uvek joj dala nesto da ponese i ispratila je do sledeceg puta. U njenu kucu su svi svracali, da joj se pozale, da ih utesi, da nadju razumevanje, od ujaka alkoholicara, do obeshrabrene snaje.
Gostoprimstvo je u Valandovu postajalo opipljivo uzivanje kad sa upecene ulice udjes u neciju bastu prepunu cveca, pa u kucu, prohladnu, sa zatvorenim prozorskim oknima, ponude te slatkom i casom hladne vode, a retko se desilo da nije bilo kolaca.
U besposlenosti leta ponekad sam pomagala u nizanju duvana, ili mozda vise
smetala, ali niko mi nikada nije zamerio. Nacin je verovatno bio isti kao i u vreme kad su ga doneli iz Novog sveta. Duvan se bere jako rano, pred svitanje ili u cik zore, jer sa izlaskom sunca i rastom temperature, a koja je paklena vec sredinom jutra, lisce pusta lepljivi sok koji se ne moze oprati. Svako dobije po dugacku tanku pljosnatu iglu, u koju je udenut kanap poprilicne duzine i onda se krene, u samu zilu lista, nanize se na iglu koliko ih stane, pa se onda razvuku sve do kraja kanapa i uvrcu u spiralu kako se ovaj popunjuje i tako beskrajne sate. Sedi se na podu,
prekrstenih nogu, uz pricu, vestih prstiju, ali bez vidljive zurbe. Kad su nanizani,
venci se okace o drvene ramove kao za tkanje i ostave suncu da ih susi danima i
nedeljama.
U tom kraju su se mogla videti polja pamuka i maka, narovi su rasli pored kuca, smokva je postala moje omiljeno voce mnogo pre nego sto sam ista znala o neposlusnoj Evi, nepregledni hektari pod vinovom lozom, i beskrajno plavo nebo.
Vardar je, kao i druge ravnicarske reke, mutan, spor, pomalo virovit i na svoju ruku, sa plazama i peskom za koji se verovalo da leci telo, kao i dusu. I svaki pedalj zemlje je pun verovanja kojekakvih vrsta, poplocan zeljama i snovima ljudi, koji ostavljaju tragove sebe i ljubavi prema njoj u tkanju prica, kao da nije dovoljno to sto joj se na samom kraju vracaju, potpuno i neumitno.
Zivot u tom Makondu je imao punocu bas kako treba, ljudi onakvi kakvi jesu, sa manama, slabostima i vrlinama za koje imaju prostora, a sve ispod neba na kome je bilo vise zvezda nego praznine i sa vazduhom opojnim od mirisa uzarene zemlje.
Prolazi mi jeza telom dok iscitavam svaku recenicu. U ustima prasina, na kozi pesak… Ivana, hvala na ovoj predivnoj prici. Prici sa Juga.
Prolazilo mi je kroz glavu mnogo toga, a jedna misao me drzi, a to je da moji klinci ne mogu da dozive i osete ta nasa detinjstva, tamo negde na mom i tvom Jugu.
To bogatsvo sto nosis u sebi, i delis sa nama…
Hvala (vise nisam u stanju da bilo sta napisem,stegla me lepota u grlu…)
Pozz
Ovo je bila prva prica koju sam napisala o jugu. Negde se nesto otvorilo i preplavile su me bile uspomene, i eto je, teske od ciste sentimentalnosti kao slatki kolaci s juga. Mislim da je to bilo pre nekih sedam godina. U sledecih godinu-dve napisala sam mali serijal prica o mojim letima na jugu, ono sto sam pamtila. Na kraju sam sve odstampala i dala jedan primerak mojoj tetki, Dianinoj mami, i jedan mojoj sestri koja me jako podseca na jednu drugu moju tetku, njenu mamu. Ona je to dala svojoj sestri, i njenoj cerki, i to je to. Price sam svojevremeno postirala na Internetu. Kao da svako ima neku svoju vezu s jugom. Ili ja to zovem jugom.
A za decu…da, i meni je toga duboko, iskreno zao. Otud moja putovanja, kad god imam para. Na taj moj jug, ili neki drugi mediteranski, u Evropu. Moja klinka ovde ima jako finu kanadsku baku. Ne propustam da joj kazem koliko je ona vazna, i koliko sam zahvalna za sve ono sto ona jeste. Nije jug, ali svejedno greje najlepsom toplinom.
Vidis Ivana ja sam iz istog razloga pocela da zapisujem svoja secanja! Uplasila sam se zaborava, i staracke senilnosti. Ne umem ovako lepo kao ti da pisem, ali pokusavam da izvucem ono najlepse sto mogu i ostavim tako otkucane i zabelezene price klincima. Zato sam i otvorila blog iz nostalgije za jezikom i izrazavanjem, jer vec previse dugo govorim nemacki, i sve duze preko dana. U zelji da ga sto bolje savladam citam na nemackom, pa moj maternji osta na gimnazijskom nivou
E a sada imam jos jedan problem, to sto sam napisala, mozda klinci nece razumeti, a prevod ne dolazi u obzir…. hihi
Bake ne moze nista da zameni i lepo je sto joj to pokazujes, neka je greje i tom severnom toplinom, sto duze…
Mogu li negde prcitati ostale price ako su objavljene?
Pozz
Razumem u potpunosti. Zaborav je cudna stvar, kod mene u svakom slucaju ima neobicne efekte. Manje pamtim od svih koje poznajem, okrenuta sam sadasnjosti i sve su to neki prosli zivoti, ali me stalno posecuju slike i epizode isecene iz ranijih vremena. Nekad su lepe, nekad nisu, i ne smeta, uvek zapocnu zanimljiv dijalog u meni.
Jezik je opet sasvim zasebna tema. Na mojim pocecima na internetu imala sam srece da se nadjem medju zanimljivim ljudima i u finoj atmosferi koja je trajala neko vreme, i tu se obnovio bio odjednom i osecaj jezika, stekla sam i prijatelje, zaista neprocenjivo iskustvo. Pojavile su se i price, neosetno i bez plana i odjednom sam pocela da pisem i pisem, ne umem da stanem. Pisati uvek treba zbog sebe, jer to je unutrasnji dijalog, tako je najpostenije. Kod pitanja kvaliteta – to ukljucuje druge ljude i onda to postane nesto sasvim drugo. Ne kazem da to nema svoje mesto, ili nije vazno, ali to je prosto sasvim druga prica. I ume da se pretvori u klopku.
Engleski mi je jako blizak, ne samo zato sto ga stalno koristim vec ga prosto volim, taj osecaj stranog jezika je posebno iskustvo, i sve je to jako izmesano. Moja klinka jako malo zna nas jezik. Nije mi to bilo u planu. Ne mislim ni da je to nepovratno izgubljeno, videcemo. Prevod ne dolazi u obzir, slazem se.
Price cu objaviti ovde pa ces procitati i ostale, bez brige
Lep pozdrav,
Pisem zbog sebe odkad znam da pisem. I bas taj dijalog sa papirom mi je mnogo puta pomogao, a samo jednom odmogao, kada je neko ko nije trebao procitao moj dnevnik( bilo mi je tada 17 godina)
kao sto kazes price se radjaju i nastaju kroz asocjacije, ili jednostavno neke momente, ponekad dok citam tvoje ili neke druge probude se secanja negde iz dubine…. Da, sve su to neki prosli zivoti, gledam unapred ali sa bogatstvom koje nosim u sebi. Nekad lepo, nekad manje lepo…
Sve u svoje vreme…
Radujem se tvojim tekstovima.
Danas je bilo +6c, pa stoga jedan topao pozdrav
Da, sve ima svoje vreme. I za zivljenje i za prisecanja, ponovni susreti, sve je to deo naoko haoticnog zivotnog rasporeda.
Uzivajte u tako lepom zimskom vremenu.
Ja cu malo sa astroloske strane, vidi se da je retrogradni merkur
..а ја ћу мало покушати са музиколошке, мада од стручне спреме из ове области имам само три године музичке (покушавао, без нарочитог успеха, да свирам на кларинету): почев од наслова самог, где кише падају само у души, ова Ваша прича је, Ивана, чист блуз – једнако као и песма из претходног поста. Ту су поља памука, мака, дувана и свега тога заједно (нашиот тотон/наша мака/нашиот солен пот). А блуз нису само снижене ноте е и ха, већ и оно из корена назива: blue devils (пардон, али тако каже музичка енциклопедија ЈАЗУ, знанствено/суставно)..
Мишљах да сачекам наставке, ето нисам издржао. Поздрав
zelena, to puno zvuci kao dijagnoza
MuadDibe, naslov nije moj. Kod ove prve price, u internet drustvu u kome sam bila tada, zamolila sam bila nekoga da snimi jedan mali mp3 (ili je on predlozio, ne mogu da se setim) koji bi isao dobro uz nju. On je prakticno pricu prvi i procitao, i dao joj naslov. Vise uopste ne pamtim koji sam naslov ja izabrala, da li je naslova i bilo, to su prosto pesme s juga. One su sve verovatno cisti blues, ali meni su najlepse uspomene iz detinjstva. I ako se citaju kao blues…pa, drugacije verovatno i ne moze.
A muzika, to je bila fantomska muzika od tada, koju nigde nisam mogla da nadjem. Trazila u vise navrata, i nista. Sve do veceras! Georgia Kelly i Dusan Bogdanovic su snimili 1989. ili tako neke CD inspirisan balkanskom muzikom – ona je harfistkinja, on klasicni gitarista. Ja sam tada uz moju pricu dobila 30 sekundi njihove obrade pesme ‘Jovano, Jovanke’. Ako cu reci da je prekrasna nisam bas nista rekla. I zamislite, nedavno je neko na nekom negde blogu postirao celi taj album za download. Evo ga ovde:
http://pparadisomusicblog.blogspot.com/2009/01/georgia-kelly-dusan-bogdanovic-journey.html
Uzivajte.
Ja sam trenutno vrlo, vrlo srecna.
Album se zove ‘A Journey Home’. Ista stvar, zar ne? Mislim da je i Georgia Kelly naseg porekla.
..нађох да обоје јесу са наших простора (или бивших, за лепоту мало битно), али музику нисам успео да ухватим, нема је ни на торентима. Међутим, на омоту албума видим познате и драге песме, замишљам како ли само звуче у извођењу таква два инструмента – готово да и не треба чути, можда је овако лепше. Ионако имам проблем са музиком у глави која се укључи чим се разбудим, треба се снаћи понекад да промениш тјун
..и протеклу ноћ сам провео на аеродрому, надгледајући истовар шесте стотине кравица из Монтреала: ове теже, јаче од претходних, пуно су их тукли да уђу у шлепере. Било је битно мање хладно него пред НГ
Steta je da ih niste nasli, ali u pravu ste, i u zamisljanju ima puno drazi. Mene je taj jedan isecak godinama mamio, i to je bas najbolja stvar. Jako lepo. Ako naucim kako i gde, mozda cu jednom postaviti.
Situacije u kojima se nadjemo umeju da prevazidju i realnost i nadrealnost ponekad. Meni sve vise zadovoljstva predstavljaju najobicnije stvari. Kuvanje rucka na primer, a nikada nisam volela da kuvam. Odrzavaju normalnost, red, sta li…
Lep pozdrav,
НАчисто НАдреално НАлазим да је, Ивана, када пар сати после горе поменуте ноћи проведене у надгледању истовара јуница дођете у робно-царинско складиште којим менаџујете (веровали или не, управо тај израз користи мој ген.директор
, и кренете да са сарадницима тражите украдене хард дискове + мобилне телефоне, претражујући отпатке и потом се радујете пронађеној празној амбалажи, а што ће потом, мооожда, омогућити полицији да се коначно прихвати мешања у свој посао и НА крају дана, када се смире жестоке тензије, схватите да је управо овај посао једини за који бисте платили да га радите а не супротно. И да све што је томе претходило и спадало у некада елитне послове за које сте школовани спада у неки бивши живот, нисте више сигурни чији..
Лепо сте рекли – одржава нормалност, ред.
Ни моја супруга никада није волела да кува, а снашло је те се разбија од кувања – ја нисам никада волео да радим, а разбијам се
На крају, и Вама леп поздрав и btw ваш најновији пост о бакиној кући прочитао још јуче: толико је — немам речи, а немам ни снаге да коментаришем — само чекам наставке. Ја одавно добар део дана проводим у сећањима на двориште у Звечану у коме сам одрастао, а видећете касније и сами: са додавањем година та проклето јака сећања, лепа или не лепа, обузимају све више
Kako ste to lepo poentirali, MuadDibe, sa jedinim poslom, normalnost, red, bivsim zivotima… Verujte, cista euforija! To je to.
Ja neizmerno uzivam u spremanju rucka kad je klinka sa mnom. To sam shvatila tek u poslednjih godinu-dve. Kao najlepsa muzika, ili poezija, svaka od nas radi to sto radi, pricamo, prekidamo jedna drugu, ulazimo, izlazimo…i ja sam srecna. I podseca me na nekoga ko mi je jednom napisao, onako vise reflektivno, da on misli da nema lepse stvari na svetu nego kad zena priprema gozbu (manju ili vecu) za svoju porodicu, prijatelje, bilo kakvo okupljanje. To moze bilo ko da uradi, ali on je smatrao da se prava svrha tog cina postize jedino kad se zene angazuju Bio je Italijan poreklom, mozda je to bilo razlog – mama’s boy. Ali ostalo mi je u glavi. On je to najozbiljnije mislio.
Mislim da je to dvoriste lepo mesto za provesti jedan deo dana. Ako se na tom mestu zivi intenzivnim emotivnim zivotom.
Obožavam tvoje priče. I nekako uspem da se suzdržim da ne čitam dok se ne nakupi nekoliko. Onda skuvam kaficu i uživam. Od ove prve me je prošla jeza i podsetila me na neke lepe dane detinjstva. Definitivno, najlepše pišeš od svih onih koje čitam, a nije ih malo. Hvala ti što pišeš.
Lep je taj tvoj ritual, Charolijo. Fina razmena.
Hvala tebi.
Па добро: Бранко Ћопић. Почео сам да радим, пре округлих 30 година, као асистент у научној установи (институт за спољну трговину) а на паузама је нас младе окупљао самозвани кибернетичар, матор као ја сада, гуру звани Исус (дуга коса и брада линколновска) који се слатко подсмевао када сам му, на питање којег писца најволем одговорио као горе. Ругао се Бранку Ћопићу четврт сата, те сам га одмах приупитао шта мисли о поезији Георга Тракла, антологији нове београдске фантастике (где се по први пу огласио тада млади М.Павић чија потоња дела нисам читао), питах га за његово виђење Фокнерове ”Легенде” и драгог ми опуса истог маторца о измишљеној покрајини Јокнапатофа – погледао ме бело и ућутао.
И заиста, тужних 90-тих сам случајно узео ”Не тугуј, бронзана стражо” и после детињих година, поново читао Ћопића, уживајући у свакој реченици, на сличан начин као и у овим вашим, мада то није исто – Ви имате сасвим свој стил. Бранкове реченице многима су деловале сувише једноставно, а ја добро памтим наводе драгог ми Ернеста, који је на својој реченици радио сатима е да би деловала једноставна и била кратка. Само та ситница
Kako ste ovo lepo izveli! I ja nisam citala Braka Copica od skolskih dana, a pamtim ga bas tako, jako lepo. Toplina, jasne slike, i jedno lepo prisustvo. Bas Vam hvala za ovo podsecanje. Moracu da pribelezim sebi i nabavim cim mi se ukaze prilika.
Jednostavnost izraza je nesto sto meni prirodno lezi. Ja to zovem ritam. I nemam smisla za komplikovane. Pisanjem sredjujem haos u glavi, mozda zbog toga. Ali to uopste nije laka linija kad se po njoj hoda, slazem se. Mora da ima ritma i dok hoda.
Ћопићева литература за децу и треба да остане део школских дана, сећање на радост, ведрину. Уколико шта његово будете набављали, усуђујем се да поменем ‘Башту сљезове боје’- ако сте је читали, сложићете се, вероватно, да та Бранкова посвета одрастању уз вољеног деду спада међу најлепше странице књижевности са овиг простора; а да их и није исписао, само уводне две странице посвете књиге (објављене 1970) пок.другу Зији Диздаревићу – у којој слути поновни долазак црних ратника који су Лорку одвели на губилиште – будила је језу која се трагично десила нешто касније:
”црни су им коњи, црне потковице”
Citala sam i ostalo mi je maglovito secanje samog dozivljaja teksta koje sam vec pomenula. Obavezno cu nabaviti.
I sad se setih iz onog drugog komentara – izgleda da su generacije i pre i posle Vas citale iste knjige, i ako se danas promenilo, to sigurno ima veze sa Tv-om, kompjuterima i slicnim tehnoloskim svakodnevicama. Sto je prosto duboka steta.
A sada: laku noc, narode, jedva drzim oci otvorene.