Citam ovih dana knjigu Carson McCullers ‘Heart is the Lonely Hunter’ po Dusanovoj preporuci (Dusan se moze naci nesto nize, pod ‘krepki mrtvac’, vredi otici do njega). Carson je imala 23 godine kad je knjigu objavila. Nasla sam na jednom mestu gresku. Posle 69 godina niko je nije ispravio. Cudan efekat je ta greska imala dok sam gurala kroz stranice knjige. Dok sam ja brinula nad likovima u njoj, Carson ih je oblikovala, uzimala im, davala malo nazad, i ostavila ih u jednom trenutku da budu takvi kakve sam ih zatekla, da sada brinem i bude mi neprijatno, kao kad se udje u kucu siromasnih ljudi koji nemaju sta da pokazu i stide se preda mnom, jer oduvek su bogate kuce jedine vredne pokazivanja, i tako pitam se, u dugoj istoriji knjizevnosti, sta mi to u stvari pokazujemo jedni drugima. Knjiga mi tesko pada. Ovih dana je vrlo popularno biti senzitivan, narocito ovde, ne moze se proci ulicom, ni stranicom knjige a da se ne sruse na tebe gomile ljudi ophrvanih preteranom senzibilnoscu. I potpuno mi je jasno zasto – ovaj svet u kome sam se ja obrela svojom voljom je nezasiti zderavac svega toplog, mekog, dobrocudnog. Ipak, danas stvari stoje daleko bolje nego tamo 1930-tih ili nekih slicnih. Tada penicillin jos nije napravio cudo od spasavanja zivota – a spasavao ih je brze nego sto su ljudi uspevali da ih ubijaju, jer Drugi svetski rat je tek predstojao. Dakle, knjiga mi tesko pada.
Danas sam se osvestila iz jedne ludosti. Poslednjih par nedelja mi je stalo bilo do necega i bas sam se trudila. Smisljala, planirala, aktivno nastupala, afirmativno se zalagala, i podsetila sebe na jednu osobinu koju posedujem: neprekidno smisljanje resenja raznovrsnim problemima. Danas sam dakle izasla iz tog stanja, i to je bilo pravo olaksanje. Mrzim kad uhvatim sebe kako se trudim. Iako nisam nikakav spiritualista, odmereni fatalista, ili bilo koji drugi hronicni ubedjenik, uvek sebi potvrdim jednu stvar – trud je precenjen. Ali to ne mogu da kazem svojoj klinki. O trudu se cesto prica u nasoj kuci, uvek u najpozitivnijem smislu.
I tako sam malo obamrla od olaksanja i umornih misica posle besmislenog truda sedela u fotelji i citala o jadnoj i bednoj Americi nad kojom ne mogu cak ni da zaplacem jer osim sto je jadna i bedna jos je i odbojna i u meni izaziva jedan vrlo zalosni, neprijatan sentiment koji se mesao sa mojom obamrloscu, kad me je odjednom snasla jedna duboka ceznja – zatrebalo mi je nesto rusko. Kao suprotna strana sveta, kao druge neamericke boje spektra, kao nesto bez cega ne mogu da se setim otkud ja ovde, i odakle sam dosla. Odmah zatim setila sam se male, slatke epizode od pre par godina: jedna devojka koju sam upoznala putem ove mreze, i koja zivi u Australiji, ali bi podjednako mogla da bude na Mesecu, ili nekoj vrelijoj planeti, mi je poslala Dostojevskog, pozajmila mi svoj primerak ‘Idiota’ u nasem prevodu, jer nije mogla da dopusti da ga citam na engleskom. Uz knjige mi je poslala i jednu cokoladu, i pisamce napisano krasnopisom i naliv-perom. Ne gaje se takve ni na vrelijim planetama ni na Mesecu, ali na ovoj cudnoj… dese se ponekad posebni ljudi. Cak redovno, izgleda. Mozda.
Tako nesto iz 19-og veka rusko mi je zatrebalo veceras. I tamo su jad i beda duboki kao prljavi nanosi u industrijskim gradovima, ali drugacije je, ne znam tacno sta, mozda temperatura. Knjiga koju citam odvija se na nesrecnom jugu Amerike, koji nikakve ekoloske iniijative nece ocistiti od istorije, i oni tamo i ne znaju sta je sneg, ali toplije bi mi bilo sa necim ruskim. Potom se memorija raskosno razlila dalje, kao Misisipi, i prizvala film ‘Russkiy kovcheg’ – Russian Arc. Kakvo je to vizuelno cudo i putovanje bilo! Cela jedna basnoslovno magicno osvetljena topla neplovna tvorevina koja je mogla samo da potone pre ili kasnije, a unutar nje tekle su neobicne reke-ponornice kao otopljeno zlato ili snezna strana brda na stranicama knjige za decu koja poziva zainteresovane da udju, i u orahovoj ljusci, ili na sopstvenim dlanovima, spuste se negde. Na jug. Neki drugaciji, zlatni jug.
Sve sto je moglo ispalo je drugacije – bi trebalo da pise na koricama svake knjige.
Помислио сам, Ивана, да мало смањим јављање (благо гостима, имају своју кућу – а домаћин куће, па и блога..). Посебно овде, где су нам веома познати амерички југ још од Маргарет Мичел, преко старог доброг Фокнера, Тенеси Виљемса и да не дужим – а и руски јад и беда нам блиски, можда што смо старији и што више личе на наш сопствени..
Наливперо је, наравно, оно због чега Вам се овога пута јављам: не толико због тога што оно представља симбол посебне пажње која се некоме посвећује, што представља део накита – пре, можда, зато што у мени чучи Обломов коме је тешко да гласно и јасно говори и што би ми лакше пало да њиме пишем уместо да радне налоге и остале папире потписује хемијском оловком снажно, тако да остану копије на карбонизираним примерцима испод..
Добио сам једно, монблан, пре више година и сакрио га од себе – помислио у том моменту да га можда нећу наћи, и нисам (видео у Цириху да вреди парсто евара). Зато сам себи ових дана купио ново. Питала ме жена: па ко још то користи? Рекох – нико
Znate, nikad nisam razumela kad ljudi kazu za poklon ‘niste trebali’. Naravno da nisu trebali, to je sustina poklona – nisu potrebni, ne mora se, ne treba – a cela svrha postojanja se moze smestiti u najmanji poklon, ili gest. I ona na njega ceka. Ali ne treba, i ne mora, to stoji.
Ja cu pisati i da niko nikada ne razmeni rec sa mnom. Na slican nacin posmatram i komentare – moze se to vreme potrositi na korisnije stvari, svakako, ali ako se ne zgrabi taj trenutak kad nesto u tekstu progovori samo nama, inspirise, zumira na nesto u prozivljenom, to je prosto jos jedan propusteni trenutak. Ni vise ni manje od toga. A komunikacija kao svaka komunikacija – nekad je uspesna, nekad nije.
Da, nalivpero, bez crtice. Ja sam nailazila povremeno, i uvek neocekivano, na ljude koji ih koriste. Mislim da ce preziveti. A jug… imam duboku, duboku vezu s jugom. Genetsku, ali i vise od toga, cini mi se. I evo jos jedne male epizode: ta ista devojka iz Australije mi je nekom prilikom, a u vezi necega sto sam ja pisala o jugu, poslala nesto sto je ona pronasla i mnogo joj se dopalo, i ispalo je da je to neko, negde i nesto bilo ne samo deo mog juga, vec i deo moje familije. Cudna stvar, vrlo cudna, taj osecaj pripadanja i iscupanog stabla. A i ovaj Internet…
Ovde je ruzna, brutalno hladna zima. Prosla je bila drugacija, nesto u ovoj zimi ne ide ni sa cim. Mozda je ovo trenutak dobar koliko jedan trenutak moze da bude da ovde stavim ono sto sam pisala o jugu. Kako rekoste, ovo je moja kuca.
Lep pozdrav, i hvala na svemu.
Odmah sam sa naliv perom povezala i karte( cestitke) koje mozda jos samo ja pisem, jer vise nisu “IN”, zamenjene su elektronskom postom..
A vreme, a uzivanje pri pisanju i smisljanju teksta , a davanju delica sebe pri tome….
Volim da vidim rukopis, on ostavi pecat i produbi trag, prepoznatljivi trag…
I jos nesto ja se osecam u tvojoj kuci dobrodoslo.
Nedam,ne propustam treutak… tvoje price skoro uvek probude neki zaboravljeni i ozive ga …
Pozz
Lepo. Meni stizu razglednice kad neki dragi ljudi putuju, stizu i cestitke, i kanadske i sa drugih strana, ali ja ih retko pisem. Razglednice da, ali cestitke… pred njima se uvek malo smrznem, ili stegnem, i ne uradim nista. A jedino sto je ljudima vazno je dobiti koju rec, lepu misao. Zaista lepo kako ti to radis, sarah. Eto kako se cuvaju tradicije i lepi obicaji i maniri.
Ovo mi je bas izmamilo osmeh – hvala. Drago mi je da se osecas dobrodoslo.
Lep pozdrav,