Od nacija velikih i malih koje idu sa imenima, nadimcima, mitovima, i uvek sa egom koji uveliko nadvisi sve ljude te nacije i kad bi se popeli jedan drugome na ramena, pa glavu i tako balansirali na prstima da budu sto blize trenutku koji neizbezno dolazi pre ili kasnije posle svakog pentranja drugim ljudima na ramena pa glavu – danas sam cula za jednu koja se odaziva na ime ‘nacija pesnika’. Ne znam ko bi se svojevoljno pretvorio u naciju pesnika, pre bih rekla da je to utesna nagrada – ako ne mogu da budu ratnici, ili trgovci, moreplovci, onda tek mozda dodju pesnici- ali to je neprovereno. Nacija pesnika je Somalija. Na stranu, ako je moguce, TV istorija, Somalija je zemlja izuzetne oralne tradicije. U njoj je oduvek bilo ljutih plemena i nerasciscenih racuna – ratnika – i ratovalo se medju sobom, sa Britancima, Italijanima i svima drugima koji su trazili sta su trazili po Africi, ali su istovremeno i neretko u jednoj istoj osobi uzgajali i pesnike. Odvajkada. Toliko je pesnistvo deo njihove kulture, najuspesniji i najvoljeniji su imali kultni status, a njihove pesme i poeme su recitovali vrsni izvodjaci sirom zemlje, postovani i obozavani od strane svih. Somalija je tek 1972. godine dobila prvu pisanu verziju svog jezika. U medjuvremenu – unazad do ljudskih pocetaka – oni pevaju sa izuzetnom elokventnoscu i pamte sve sto je bilo vredno pamcenja: ljubav, ratove, lepotu…
Pesnistvo je jednako rasireno i medju zenama, ali se ono smatra manje vrednim kako bi se i ocekivalo u tako jednom muskom sportu, medjutim danas na jednom blogu, gde sam sve ovo procitala, naveden je bio i prevod zenskog pevanja kojim su one 1992-ge izasle pred vojnike spremne za jos jedan medjuplemenski rat, i razblazile (za neko vreme) ljutu krv. Epski tragicna i dirljiva humanost i molba:
Oh Dahir! Shatter not my newly mended heart,
Force me not to the refugee life,
Where cold, hunger, and misery resides.
For I have tasted the comfort of home. Oh Dahir!
Oh Dahir! Kill not the surviving heroes
Who miraculously escaped death.
Crush not the handicapped ones,
For they have barely recovered. Oh Dahir!
Oh Dahir! Young man with the gun,
Whom are you shooting? Me?
For there is no enemy in sight.
Have you ever seriously wondered?
What became of our brave comrades?
Whatever happened to all our buildings? Oh Dahir!
Ne znam da li ce svet sa svim svojim vrsnim pesnicima ikada sakupiti dovoljno reci za izvinjenje svojim zenama.
Potom sam se setila da sam nedavno citala o jednom Somalijcu iz Toronta, ciji se hip hop smatra poezijom, i koji dolazi iz porodice u kojoj je njegova tetka bila najcuvenija pevacica Somalije, a majka priznata pesnikinja. U usmenim kulturama, kaze, put do sazrevanja za mlade muskarce ne dolazi kroz cepanje geta na moj i tvoj deo i misice, vec elokventnim evokacijama. Idealno sklopljeno detinjstvo medju zenama je jedno za drugim izgubilo svoje lepe komadice zivopisnih boja, i on je sa 8 godina postao vojnik ulice. Do 13-te godine, kada su otisli iz Mogadisa poslednjim komercijalnim avionom, nije bio ubijen ili osakacen jednom od onih slucajnosti koje u ratovima nikada ne mogu da nadju svoje ‘zato’. U Torontu je prosao kroz faze odrastanja imigrantske dece u getu – bande, kriminal, zatvori za maloletnike – i onda je odjednom porastao. Oduvek je znao da je pesnik, kako i prilici decaku iz takve tradicije, ali ovde je morao da usvoji novi jezik, jer pesnik bez jezika ne postoji. Kad je izasao iz jedne price, krenuo je da upozna svet. Prvo je putovao po Americi, pa u Evropu, i tu su ga sticajem okolnosti pozvali da nastupa na velikoj proslavi u Zenevi u vezi Ujedinjenih Nacija ovog-ili-onog manje ili vise uspesnog tapsanja po ramenu. Sve je bilo dogovoreno, odobreno i onda je on na sceni presao na free-styling – o masakrima, nepravdi i samozadovoljnoj birokratiji. Od prvobitnog soka do ovacija u publici proslo je vrlo kratko. Svako ceni dobrog pesnika uz bezopasni entertainment.
Prvi album je nosio naslov ‘Dusty Foot Philosopher’. Drugi izlazi uskoro pod nazivom ‘Troubadour’. K’naan:
http://sanseverything.wordpress.com/2008/12/28/a-land-of-bards/
ako ne mogu da budu ratnici, ili trgovci, moreplovci, onda tek mozda dodju pesnici
..ваљда је све некако теже ишло у давнија времена: да би био добар ратник требало је исковати мач, морепловац – то знамо, а тек трговац – каже стара анегдота како у Грчкој евреја нема пошто су отишли када су схватили какви су трговци Грци (фирма за коју сам радио трговала са еврејима, ненадјебиви, до Грка не стигосмо
Мада је и за песника требало некада бити бандит, Вијон или Драинац, свеједно. Сада је за постати трговац или улични ратник довољно препродати нешто крека па купити пиштољ – морепловци ионако нису на цени пошто су се пирати преоријентисали…..
Али најмање је лако, држим, у ова времена бити песник (када сви пишу а мало ко чита), бити принц који ниске бисера расипа по свињцу.
Помаже, дакако, езотерично име (Конан, ратник?) и личити на Хендрикса, младог и невиног – али када помислиш колико ли је Џими жица морао покидати е да би осмислио па потом одсвирао само део онога што генерације потом једва успевају да репродукују.. тешко је бити песник, nowadays. Али зато, за мене, искрено, мисао године припада једном писцу:
Ne znam da li ce svet sa svim svojim vrsnim pesnicima ikada sakupiti dovoljno reci za izvinjenje svojim zenama.
Cula sam i ja tu izreku, i to mislim od mog oca. Ne znam otkud mu to, on nije nikakve veze imao sa trgovinom. Ja cu tvrditi samo na jednom primeru da su u trgovini nenadmasni Kinezi. Klinka i ja smo se pridruzile bile gomili ljudi u nasem bloku zgrada – giant garage sale – pre par godina da se oslobodimo (malog) dela njenih igracaka. Kad je naisla jedna Kineskinja i zapalo joj za oko nesto, ne pamtim sta. Jedva je govorila engleski, i odmah se dala u cenjkanje. Ja nisam nadarena trgovacki, ali kad sam videla kako ona ne odustaje (nekih par dolara razlike je bilo u pitanju), resila sam i ja da ne odustanem. Islo je to tako bar deset minuta, sto je cela vecnost u cenjkanju. Klinka je postajala sve nervoznija gledajuci sve to, i ne znam da li joj je cudnija bila Kineskinja ili njena mama, koju je odjednom videla u drugom svetlu – odbija glatko, i drzi se jednog te istog. Popustila sam pod njenim pritiskom, ali sam joj posle odrzala lekciju: pod bilo kojim uslovima, ja sam na njenoj strani i ona je na mojoj. Ako ne popustamo onda se ide do kraja, i slicne gluposti. Kineskinja je sve vreme imala isti osmeh na licu – znala je sigurno kakav ce ishod biti – a klinka i dan-danas pamti i sva se strese od tog iskustva.
A ovde sam upoznala i Grke, i oni su dobri. Prosto se vidi da ce se snaci u bilo cemu.
O pesnicima, kao i ratnicima i moreplovcima, ostalima, onim stvarno dobrim, oni su svi verovatno najbolji u svom elementu – kad pevaju, ratuju, plove. Verujte, ja nalazim da je najtezi deo zivota popuniti ostatak. I ne ispadati stalno budala, ili jos gore. A ovo nase doba je verovatno doba mediokriteta. U svakom drugom ne bi opstali, bar ne u tolikim brojevima, a danas cvetaju.
Misao je izletela, i onda sam pomislila kako to nije nesto cega se niko ne bi setio. I niko se ne seti.
Verujte, ja nalazim da je najtezi deo zivota popuniti ostatak. I ne ispadati stalno budala
..у праву сте само тако, попунити остатак – пуфф, каква мисао! У младости смо то звали нешто типа како оправдати своје постојање под звездама – у стварном (бившем) животу свело се то на потписивање неколико годишњих уговора за фирму, сада ни сам себи више не верујем које вредности. Али приватно сам, продајући потом личне ствари, увек испадао будала. Нисам, једноставно, могао више да поднесем притисак: хтео сам да својим клинкама приуштим пар банана по сваку цену, а купцу се није журило те ми је, као ваша chinagirl, хладно снизио цену тротомног ‘Архипелага Гулаг’ са 10 на 5 дојчмарака. Није ту реч о новцима, већ о осећању надмоћи, о победи и поразу..
Дочекали смо потом нормална (?) времена, могу им приуштити гроздове банана – али моја деца су порасла, раде, студирају, мени није до тога да оправдам постојање под звездама.. However, до неких песника и иних ликова ми је и даље веома стало (Eulipians)
Ja nisam nacisto sa sobom oko popunjavanja ostatka. Sama sustina je vrlo mala, stala bi bilo gde, cini mi se, ali to nije vazno, dobro je da je tu. Tom budalisanju mozda ne treba posvecivati toliko paznje, ali nije lako ni ignorisati. Ponekad.
Za Eulipans sam Vam zahvalna za sva vremena. Kakav pocetak! A tek finish.