Prvo sam pomislila da krpa lebdi u vazduhu. Ili komad braon papira. Ali onda mi je privuklo pogled nesto: kad krpa ili papir lebde, kontrolise ih vetar, nezgrapno prelomi ivice, baca ih gde god - ovo je bilo obrnuto. Bila je to velika ptica. Svega nekoliko metara udaljena od terase, kanalise vetar pod sobom glatko, blago leluja, moze da me vidi kako je gledam ali ja joj nisam zanimljiva. Odjednom, a ne vidi se kako, pokrenu se krila i ona proleti uz ogradu u drugi ugao neba. Jastreb. Ustala sam da pogledam kroz prozor. Malo dalje od zgrade opet lebdi. Vise desetina metara na istok, u okviru visokih zgrada, leprsaju jata sitnih ptica u svim pravcima. Strah u krilima se vidi i sa ove distance. Jastreb lezi na vetru i prati. U predvecerje, ptice su umorne i verovatno najlaksi plen. Inteligentni prilaz hrani. To je evolucija.
Procitala sam nedavno kod jednog blogera kako cesto razmislja o smrti u poslednje vreme, i da je to stoga sto vise ne vidi zivot onako kakvim bi zeleo da bude, vec kakav jeste. Kad sam posle nedelju dana svratila opet, obrisao je taj deo teksta. Bio je to retko lep sklop poeticne preciznosti. Ovo sto gledam je zivot kakav jeste – smrt dolazi na krilima elegantne ptice. Nema nikakve poetike u tome. Stojim ovako visoko na nebu, na stubovima i plocama, toplina stize kroz cevi, stakleni paneli pustaju unutra svetlost i slike neba, a napolju ptice lete svoje pticje zivote pod pretnjom vece ptice. Zapetljano klupko zivotnog ciklusa, neplemenito, svrsishodno, ne bez emocija, mnogo puta zabelezeno.
Vratila sam se svom mestu.
13
jan
09
Да, са годинама које се додају све боље видимо живот онаквим какав јесте (мада, верујем, никада не схватимо баш све) али то је вероватно зато што убрзано губимо прво илузије, па онда надања, можда тек потом нешто преостале чежње.. Не умем ја то да опишем, али ту неку врсту чежње за нечим, не знам чиме, увек осетим када слушам преко пола века стар снимак (тада младе) Eydie Gorme: Noche De Ronda.
Уосталом, нисмо ли сви неке уморне птице, које лако могу постати плен веће – мада лично некако о смрти и не размишљам превише, а опет можда је и то страх, потискивање..
Леп поздрав, Ивана, враћам се и ја своме радном месту.
Ja na to gledam ovako: dobro je dok mozemo da poletimo i da prolebdimo, jer neke ptice nikad ne polete visoko i ne znaju sta su visine….
Tu slobodu kretanja koju ptice imaju nemamo i mi…bar tako mslim… zasto se kaze “slobodan kao ptica”
A jastrebovi vrebaju na svakom koraku u razlicitim oblicima.
Cudno je kako covek razmislja ili ne razmislja o smrti. Prvi moj susret sa njom je bio na radnom mestu,(svesno) tu sam i naucila da razgovaram o njoj…onda kada sam vec bila odrastao covek…a vidim da je to tema o kojoj se ovde u skolama govori vec u prvom razredu….
Koliko puta sam izgovorila recenicu” bolje da me nema”…ali vise kao neki vapaj za malo paznje a ne svesno nestajanje…
ako sam promasila temu, oprosti, bacila si me u razmisljanje, pa ako idem krivim tokom, bar razmisljam….
Ovaj youtube je fantasticna stvar, uprkos djubretu koje se nagomilalo. Otisla sam i nasla Noche de Ronda, i to bas u izvodjenju Eydie Gorme. Nasla se na listi ljubavnih pesama nekoga ko je izabrao nick israelisimo. Kako mi se to dopalo!
Nemoguce je bilo izbeci realnom poredjenju ptica i ljudi gledajuci tu sliku na nebu, MuadDibe. Vecinom smo te zaplasene ptice, ima i jastrebova, od kojih opet ima vecih, a sve njih opravdava glad – u njihovim ocima, ili ocima onih koji posmatraju sa bezbednih mesta. I golubovi su zli jedni prema drugima. Niceg posebnog zaista medju fundamentima postojanja, bilo na nebu ili na zemlji. Ali to sa ceznjom…da, mislim da je to to. Naslucena mogucnost, poznavanje lepote, uocavanje povremenog sklada, sta je vec, ali ume da zagreje.
sarah,jastreb je u nasem delu urbanog neba verovatno najveci predator. Ko zna, mozda se ni njemu ne leti svakog dana za zaplasenim pticama. Ako ume da ceni to sto ima, onda svaka cast njemu, a i svakom drugom. Predatorsko ponasanje kod ljudi je van svake kategorije, po mom misljenju.
Ja ne mislim da su ptice slobodne. Iako bi bilo fantasticno iskusiti osecaj letenja. Mi ljudi jako volimo te euforicne uzlete
O smrti puno i cesto razmisljam. Cini mi se oduvek, sigurno otkad sam izgubila mamu kao klinka malo veca od moje sada. Cini mi se da sam izgradila izvestan odnos sa tim mislima, i on se menja kako vreme prolazi. Uvek su tu, i ja to znam, pa funkcionisemo u nekoj vrsti dueta.
Tema je od onih koje mogu na sve strane.
Lep pozdrav za oboje.
Mislim da zivimo mnogo vise u skladu sa prirodom i zivotinjama, nego sto smo toga svesni, a i ko zna zasto je to dobro?
Баш ми је драго да Вам се допала Ејди Горм, Ивана! Нисам је никада видео на снимку, нити бих то пожелео, пошто ми само њен глас значи: имам неколико њених песама скинутих са нета пре пар година, повремено-ретко пустим поменуту песму о ноћима тужних лутања (ке тристе паса..- ваљда му тако некако дође), њен глас ми је просто..demanding.. оличење свих тих надања и, да поновим, чежњи које сам као дете имао тамо почетком 60-тих, не слутећи да ће се добар део тог некаквог лепшег прво и остварити (подразумевало се) али потом и суновратити у неслућене хаосе (није се уопште подразумевало тада, пре готово пола века).
Свестан сам и тога да живимо у складу са природом и животињама, али у смислу да је на нашем урбаном небу (и тлу, бар када је реч о Макишу код Железника, теренима по којима ловим од 1974-те) највећи предатор, већи од јастреба и лисице – човек, чак не толико човек ловац, пре човек-грађевинац. Ни раније није тамо било самохране дивљачи, куповали се фазанчићи, пуштали у тзв. ловиште, но постојала је илузија природе и узбуђење (чисто мушка ствар, жесток адреналин)некаквог лова: пуцањ, фазан (најчешће одлети) падне одмах, или падне рањен па трчање, хватање, завртање врата и последњи поглед у посивеле, угасле очи.. То је све било пре ратова.
После дугогодишње паузе кренух поново у лов еда бих удахнуо ваздуха, и ево трећу годину заредом само промашујем фазане, није ми нимало жао, али – ни кукурузишта, ни траве. Урбанизовао се терен, шута на све стране, склад са природом се свео на то да направим по који снимак усамљеног стабла у јутарњој измаглици, наоколо коров.
Лепо је, сасвим, ипак: узбуђење док припремам доручак и дружење са братом и сином, буде шале – али неема оног узбуђења ни близу као када сам давно, у рударском месту, каскао као клинац за оцем у лову, осећао мирис сваке травке и тишину шумарка. Нема гласа, сличног оног Eydie Gorme, који је (предТВ ера) на приредби претходног дана певао, препун надања: ”Месече, сребрни, плови далеко ти..” – штагод то клинцу тада значило, било ми је битно
Slazem se, zelena, samo sto je to vrlo lose izvedeno. Civilizacija sluzi kao kulise, dok se odvija business as usual. Drustvo kakvo jeste u sustini promovise jedan te isti princip, uz malo mazanja i slikarske tehnike. A ‘nasa priroda’ se koristi kad god je to zgodno da opravda ciljeve, a i sredstva.
Nasa priroda je vrlo kompleksna stvar, pri cemu se najvise strana te prirode ispolji (ili iskljucivo) u zavisnosti od situacija u kojima se pojedinac nadje. Drustvo potencira izvesne strane, ili sledi jednu istu crtu, i tu nema nekih iznenadjenja u sustini. I tako dalje. Ima tu puno mutnog. I stvari i dalje teku kako su navikle. Ima tu i dobrog i loseg, sve smesano skupa.
MuadDibe, vise sam slusala na youtube-u nego gledala, jer sve sto tamo stoji je jedna fotografija. A glas je tako cist, jak, bez ikakvih dodatnih efekata, i nema skrivanja.
Znate, ta vremena mislim da jesu bila oznacena nekom posebnom ceznjom. Svet je jos bio mlad, slutilo se da dolaze bolja vremena, radilo se na tome, i – trajalo je neko vreme, bar kod nas. Iako je tesko za decu iz 60-tih i 70-tih da prosude koliko su bila dobra kad je deci sve dobro dok je mirno i mogu da jure s drugom decom.
Moj otac je lovac, i ja se na to nikada nisam navikla. Iako on uporno prica da je njemu najlepse to cekanje u sumi, sa njegovim drugarima, ceo ritual pripreme. A i gurmani su, pa im je lov prava feshta. Meni je drago da on ima tako dobar drustveni zivot, i da je aktivan, ali ne razumem potrebu da se u prirodi lovi umesto da se u njoj samo bude. Nisam vise tako radikalna kao nekada (vegetarijanac sam vec dugo, i kako sam to postala spontano – prosto prestala da jedem meso – i ne mogu bas da tvrdim, ali verovatno je nemali razlog bilo to da je moj otac lovac
Sretala sam i druge lovce, i uvek je to bila prica slicna vasoj, i onoj mog oca. A videti prirodu kako nestaje pred najezdom urbanizacije je uvek tuzno, cak i kad se nadje bezbroj opravdanja zasto to mora.
Ovde se grad neprekidno menja i siri, ali ima puno zelenih povrsina, i to bas divljih, u samom gradu. Dovoljno hrane koju bacaju ljudi, i njihova dobrocudnost, otvaraju vrata raznoj divljaci. Na nekoliko minuta od nas pocinje veliko groblje, masivno, ima vise od hektara, koje je u sustini ogroman park. Ima svakakvih ptica, lisica, rakuna i da ne govorim, a veverica i vise nego golubova. Mislim da se gradjani ovog grada prilicno ponose tom miroljubivom koegzistencijom. I tako jastreb lovi neometen.