Jednog popodneva, dok sam cekala da predjem ulicu Yonge sa istocne na zapadnu stranu, nisko sunce ne vise jako u ovo doba godine je klizilo ka horizontu i udaralo u lica i oci male grupe ljudi koji su cekali na tom mestu sa mnom. Bas tad se pojavio ispred zaslepljenih lica, delimicno zaklanjajuci sunce - u stvari je podelio vidik na dva dela, i uzeo donji sebi – jedan beli kombi, staromodan po dizajnu, dosta istrosen godinama i klimom i zardjao na mestima, i prvo je zastao a potom sporo skrenuo u desno, pre nego sto je mala ceta pesaka zakoracila na ulicu. Pred ocima vec zamucenim kasnim suncem glatko je prosla strana kombija na kojoj je pisalo: Illuminations by Curtis.
‘Illuminations’ je bilo naslikano u luku, kao putujuca linija sunca. U sredini, zasticeno brojnim slovima i takvim mocnim oblikom se smestilo ‘by’, i ‘Curtis’ je stajao cvrsto i vodoravno ispod svega.  Font koji je Curtis izabrao je bio pomalo zdepast, cetvrtast, stamen, i isao je uz kombi, kao sto bi isao uz cirkus, a slagao se i sa njim verovatno. Ali kakva je poeticna dusa bio Curtis, koji se pretpostavljam krio iza volana, da je izabrao takvo zanimanje koje ga predstavlja svetu takvim jednim stejtmentom: Illuminations by Curtis. Uhvatila sam sebe da micem usnama i sapucem tu njegovu izjavu, najavu, specijalnu formulu, za koju ne znam da li se pokazala ikom drugom na uglu tog popodneva, i nisam razumela cime se Curtis u stvari bavi, jer pitati se tako nesto je prosto bilo nemoguce kad se sve podesilo kao savrsena linija planeta i pomracenje sunca, za kojim sledi neverovatna iluminacija kao kad se prvi put rodio svet, i on je brzinom usporenog filma prosao ispred nasih lica na kojima je umirala svetlost jos jednog dana, sluzbenik sudbine koji raznosi sveze krofne na plazi, i stize svuda na vreme: to je to, folks!