Kad smo klinka i ja isle pre par dana po jelku to je izgledalo ovako: nosile smo je kuci. U rukama, na nogama, po snegu i ulicama koja su na pojedinim mestima licile na sumske staze uzano utabane. Idilicno zaista, i kako sam takve scene – horizontalno drvo izmedju dva tela koja nezgrapno stupaju ulicama – vidjala samo u retkim filmovima, obicno snimljenim u Njujorku, jer on jedini moze da ima takvu scenu i ne izgleda pateticno i obicno je drvo tu da zblizava, ili se radi o necem drugom punom humanosti, topline i sl. sto Njujorku treba kao i svakom velikom gradu ali nosenje jelke ostaje redak izbor za ilustraciju takvih principa, verujem da je sasvim moguce da cemo klinka i ja osvanuti na youtube-u jer neko je morao da snimi tako nesto komicno i slatko. Odnosno, znam da je tako izgledalo prolaznicima, posto su zastajali, gledali nas, smeskali se sa odobravanjem, a neki su i komentarisali. Takve scene se, da ponovim, ne vidjaju cesto na ovim ulicama i ljudi umeju da cene trenutak kad naidje. Jelka je bila umotana kanapom u zeleno vreteno i nije izgledala jako velika. Mene to nije prevarilo i obavestila sam klinku da je drvece tesko. Ali cinjenica je da nikada nisam nosila drvo ulicom i racunala sam da cemo u najgorem slucaju uzeti taksi. Odnosno, najgori slucaj bi bio ako bi taksi odbio da nas primi unutra sa drvetom, ali o tome joj nisam nista rekla. Posle dvadeset metara sve o cemu sam mogla da mislim je koliko nam je ostalo do ugla na kome ce biti lako zaustaviti taksi. Zastale smo tri puta, i ja sam oborila rekord da po koraku izbacim tri zalbe, pet uzdisaja i koju bezglasnu psovku. Nikada nismo bile dalje od kuce, iako smo isle u dobrom pravcu, i uprkos planini verbalnog djubreta koja je rasla sve veca i veca, a i jelka, cinilo se. Na uglu nismo zaustavile taksi jer smo bile ohrabrene malom pauzom i konverzacijom sa prolaznicima – hocu da kazem, ovo je trebala da bude avantura koju cemo obe pamtiti. Koja jos mama radi ovakve stvari sa svojom klinkom. Da zaista, koja.
Kako smo od ugla St.Clair i Yonge stigle do Heath Street-a i Yonge-a ne znam nije ostalo zabelezeno u mojoj memoriji. Na uglu me je bol u rukama, ramenima i celom gornjem delu tela primorao da pocnem da razmisljam o ozbiljnom resenju, ili da se opruzim na sneg i jauknem, sto ne bi bilo nimalo vaspitno, ni autoritativno a rado bih i samoj sebi nanela neko zlo za ovakvu glupost. Demokratski smo razmotrile opcije, i klinka je uz razumevanje mojih muka odbila sve sto je ukljucivalo intervencije, i prevoz, a sama se dala na nalazenje najboljeg metoda nosenja drveta. Njoj je ovo u stvari bilo zabavno. Da skratim sa jadikovkama: ona je najveci deo do kuce nosila jelku sama. Ni sramnije epizode u majcinstvu, ni pateticnije praznicne price.
Stigle smo kuci, i drvo sa nama. Prvo smo malo odmorile. Kad smo jelku smestile na postolje, ona se odjednom vinula bas visoko. Plafon u nasem stanu nije nista nizi od obicnih, ali ova jelka je bila daleko visa od onoga sto je nama trebalo. Oslobodile smo joj grane kanapa i nezno ih pritiskale da se opuste, verovatno su bile tako stegnute danima. Izasle smo opet, jer sa samo nekoliko dana do Bozica trebalo je kupiti poklone za dugu listu bliskih ljudi. Neobicno nam je dobro islo sa tom kupovinom medju hiljadama drugih kupaca u Eaton centru, cak smo otisle da pogledamo cuvene izloge robne kuce na uglu Yonge i Queen ulica, u kojima u ovo doba godine naprave fantaziju za decu i odrasle od marioneta, kostima i finih mehanizama, i vratile smo se kuci zadovoljne da smo jos jednu stavku skinule sa liste za taj dan.
Cim smo usle zapahnula nas je cetinarski opojno nasim rukama donesena jelka. Kad smo upalile svetla imale smo sta da vidimo. Grane su se konacno opustile, i zauzele polovinu nase dnevne sobe. Imamo drvo u kuci! Na kojoj je to planeti mogao da se zapati obicaj – zdravo, dugovecno drvece se posece u smesano pa prosuto ime religiozno-potrosacke tradicije, dovlaci u kuce, smesta unutra da se sasusi i raspe iglicama po svemu, jos se po njemu okace sljasteci ornamenti jer zivot je sjajan i treba da sija dok drvo polako umire pod teretom tolikog sjaja – i to vise puta, jer su i na Uskrsnjim ostrvima sekli drvece kao da je trava, pa su na kraju jeli jedni druge kad im nije ostalo drveca, a od kamena i svojih mozgova nisu imali koristi ni na pocetku. A bilo je toga i na drugim mestima. Mi smo umesto kamena donele drvo, i daleko je lepse, nema zbora, i mirise cisto, zanosi aromom, i ne moze se od njega proci a da ne ogrebe, potkaci, pogura malo, zatrese se koja grana. U nasoj sobi ovo drvo izgleda kao nijedno drugo drvo. Uopste ne lici na jelke iz mog detinjstva, ni na one iz prethodnih godina. Vrlo je moguce da je u pitanju Duh Severnih Suma. Nije mu mesto ovde, toliko je jasno. Klinka je jos mala, ona ce se zabaviti drugim stvarima, ali ja imam ozbiljan problem. Nije mi bilo svejedno ni pre toga – izgovori na ime moje nostalgije i darivanja deci necega sto ce pamtiti kao toplinu doma nemaju puno tezine kad shvatis da si iz lokalnog marketa donela kuci legendarni Duh Severnih Suma. Odnosno, donela ga je tvoja klinka. Ovo je prosto pogresna stvar. Praznici nisu losa ideja, iako ja retko kada udjem u taj praznicni state of mind, a i deca se zaista raduju. Moji prijatelji idu u sumu saonicama i poseku svoje drvo sami. Sve je to ovde organizovano kao jos jedna ruka Bozicne industrije. Oni se bar raduju. Svi se raduju, ali niko ne sedi u sobi sa Duhom Sev… – Suma, tacno.
Kao sto je red, okitile smo drvo. Sticajem okolnosti o kojima ne bih sada, imamo ukrasa za dve jelke. Sve smo ih stavile i jos uvek je bilo mesta za vise. Verovatno je nepotrebno dodati da okiceno drvo izgleda groteskno. Sami ornamenti su u stvari vrlo lepi. Iako su mi se dopadali i ranije, nikada ih nisam zagledala ovako pazljivo. Sakupljeni tokom godina, medju njima su i oni koje mi je Dagmar ostavila pre povratka u Evropu. Oni su vec tada izgledali kao da im je bar nekoliko decenija – oguljeni, delikatni kao da ce ih sam dodir smrviti – vrlo je moguce da ih je ona nabavila u nekoj vintage radnji. Ima i onih koje je pravila klinka kad je bila sasvim mala. Neke je napravila prosle godine, od obicne cupave zice i okacila ih je kao da su ravni onim zlatnim. Secam se da sam neke kupila u Pier 1 Imports radnji jer sam videla da dolaze iz Istocne Evrope. Neke druge smo dobile na poklon. Zlatne kugle dominiraju, kao dobro uvezbani hor, ali imamo i ptice sa puno detalja i zlatnim grlima. Kruske od zlatne zice. Vretenaste elegantne stalaktite u prekasnim kombinacijama boja. Mesecev srp od drveta sa rukom naslikanim licem. Mashne od srme i barsuna… Stavile smo i dugacku nisku malih lampica koju smo kupile nesto ranije u radnji gde je sve jeftino. Vlasnik radnje, Pakistanac sa sitnim brcicima kao Clark Gable, koji neprekidno ima prijemnik u uhu i izgleda kao da incognito odavde vuce sudbonosne poteze na Srednjem Istoku, ih je prikljucio na elektricni izvor da nam pokaze da rade. Kad smo ih ukljucile kod kuce, shvatila sam da je uticnica napravljena od neobicno zutog metala ili legure kakve nisam nikada ranije videla, koji je jos neobicno lak, i da lampice gore jedino pod izvesnim uglom, i pritiskom. Ali kad se upale, one gore zaista vrlo lepo.
Znam da je ovo doba godine kada se u bioskopima pojavljuju filmovi sa puno magije, jer ona jos uvek ima efekta na decu a preko njih mozda malo i na odrasle, i neki medju tim filmovima cak nisu losi, ali to ne objasnjava pojavu mitologije u nasoj dnevnoj sobi. Trebala bih nesto da razumem, toliko mi je jasno, ali mi ne uspeva. A ako propustim ovu sansu – sa magicnim tragicnim drvetom u stanu, riznicom zlatnih ornamenata, lampicama koje gore na filigrinski tankim zicama – ne znam da li cu dobiti sledecu, tako obicno biva sa sansama. I kad bi ovo bila poucna prica, pojavio bi se sada neko da me pouci – Duh Koji Sedi Iza Mene, recimo – ali on je vec tu, i ja ga ne razumem.
Mislim da je ovo ipak vise kao muzika – mora da je muzika u pitanju. Slusati, i cutati.
Skorašnji komentari