U tankom preseku izmedju obaveza i dosade, vrata i prozora, vidim golu krosnju javora kako se povija pod zimskim vetrom. Pri vrhu, u sitne braon kosti njene anatomije uhvatila se plasticna kesa. Kesa je sive boje, izgubila je insignije i slogane. Bacene kroz prozor ili otete iz ruku, kad odlete, kese vise nisu nicija odgovornost i garancije za boju, cvrstinu i izdrzljivost propadaju. Takav je zakon drustva – nesvakidasnje situacije i ciscenje kuce treba ostaviti buducim generacijama, zivi se i prosperira u ovom trenutku. Kesa je davno zaboravila takve misli, bori se za goli opstanak zakacena za drvo koje se propinje, saginje i cima, ali je ne moze skinuti. Po njoj vidim pravac danasnjeg vetra. Zapadnjak.
Iskidana je i rascupana, ko zna koliko dugo vec odoleva na tom, poslednjem od svih mesta. Ja je vidim po prvi put. Sedim na ovom istom mestu svakog dana, i biram razne tacke u koje cu se zagledati u okviru nevelikog kruga. Naduvana jakim vetrom, kesa podseca na losa. On je nacionalna zivotinja Kanade – nezvanicno -izbegavaju asocijacije sa njim u javnim nastupima. I susrete uzivo. U retkim tradicionalnim krajevima gde se naseljenicki duh pretvara da je jos uvek devetnaesti vek, sluze ga uz garnir od slatkog krompira. Los je poznat svakome iznad cetrdesetog podeoka i zapadno od najzapadnijeg evropskog kamena (predeo velik i sirok i toliko gusto naseljen da se svodi na ruralno stanovnistvo Kanade i ponekog zalutalog Amerikanca), a narocito ljubiteljima prirode i kampovanja, kao glup i preke naravi. Kad izadje na put i stane, svako se vraca odakle je dosao – los ne mrda; ili jurisa. Tako veliki i rogat izigrava prepreku, osovinu, centar sveta..sto pokusavaju i mnogi drugi, manje rogati i ni blizu tako veliki.
Bestelesni los na tankoj grani javora je pun zivota, kao i svaka marioneta rodjena da pati, raduje se i skonca. Dugacka, masivna gubica je izrazajna i instantno prelazi iz prenaglasenog sveta animacije u opipljivost sumornog popodneva. Mrsti se, muce, krivi donju vilicu kao da ga boli zub, ziga srce ili ima dlaku u grlu. Zvace nesto satima, preziva, stisne oci i namrsti celo pod naletom snezne prasine. Visi mu nisko karika provucena kroz nos; prevelika je i za toliku glavu, i on izgleda jako tuzan. Cirkuski posao zahteva izvesnu dozu cinizma. Losov ljubavni zov je nem, jer on doziva, preklinje, puci usne, simulira ekstazu, i izbacuje donju vilicu u cuvenu francusku ‘dodzi-dodzi’ mimiku. Sarm se ne imitira, darling – pokrivam smeh rukom, ali on ne cuje i nije svestan da ga gledam. Povremeno uhvati pravi ugao vetra, i surfuje, cool cat. Pitom je kao komsijska macka koja se mota oko nogu izjutra kad zuris na posao. Macke su dobro raspolozene u to doba dana. Los na grani rice, kezi zube, grize vazduh i svoje usne, otima se, zateze i vuce – dosta je bilo ove farse! Umoran je, on bi da sidje sa grane.
Ali vetar ne prestaje. Losove ubijaju, podjednako dijalektika, dogma i dosada zimskog popodneva.
Nadam se da sutra vise neces biti tu, draga zivotinjo.
Proza neuroza 