„Movenpick“ restoran u Yorkville-u je bio najlepsi restoran u gradu. On je bio prvi u koji sam usla da je odisao klasicnim stilom, imao vrhunsku uslugu, meni sa izborima koji ni jedan jedini put nisu bili ispod poslastice, i ono najzvaznije – plafon je bio taman prave visine da ispod njega leprsa graja ljudskih glasova, zveckanje casa i pribora, dok je on na scenu pod sobom prosipao osvetljenje pod kojim su svi izgledali najbolje moguce. Od dobrodrzecih dama iz visokog drustva, do evropskih imigranata koji su ovde svojoj nostalgiji dodavali izvesnu patinu, i mladjeg drustva koje je volelo da se na ovom mestu pokaze. Svako se tu pokazivao, u tom, najboljem svetlu u gradu. To je bila dobitna kombinacija – plafon i osvetljenje. Bilo je i drugih „Movenpick“ restorana u gradu – ima ih svuda po svetu, ili bar u Evropi, ali ni jedan nije bio kao ovaj. „Bio“ kazem, zato jer ga vise nema. Bad management, corporate takeover, who knows.

Steta. Imala sam i jednu malu fantaziju vezanu za taj dekor. Da ce za stolom iza mojih ledja sedeti Hugh Grant, i sasvim slucajno ispasti smesan, i da cu se ja nasmejati, pa onda on, i…to bi bilo to. Velika steta.