Dve strane ulice

Postoje ljudi koji žele da promene druge ljude.
Postoje i oni koji žele da ih iskoriste.
Teško je reći koja je grupa gora.
Daleko najteže je naći nekoga ko im ne pripada.

Ne skidaj šešir, Glorija

’Ne nosiš šešir večeras’ rekao je Piter
To su prve reči koje mi je uputio

Piter i ja smo više puta
pričali neverbalno
Srećemo se jednom mesečno
ili ređe
Kad sam blizu njega
on dotakne moj struk
ja se naslonim na njegovo rame
on spusti ruke i okrene me
i ja uvek izađem iz tog preokreta nasmešena
iako promiskuitet plesa
od tri minuta ne zasiti
i euforija plesa
ostavi sve gladnijim
rane
ranjivim
dodir razjaren
dok parovi u uskim krugovima
vrebaju socijalnu priliku

Zbog toga
Piter i ja ne znamo
kako preći na reči
On je prvi loš pokušaj
ispratio drugim
’Nosi šešir sledeći put’
rekao je
Piter se udvara
i ja uspešno sakrijem iza osmeha
razočaranje
svoje i njegovo
Sa Piterom je ples više od poznanstva
Sa rečima smo već stari par

Prošli su meseci
ja sam nosila šešir
sada smo Piter i ja pričali
kao stari znanci
On je mogao da dopusti sebi
pogrešne korake
Ja sam se popela
na njegova stopala
držala ga za ruke
i upravljala
nespretnim pokušajem dvoje
veštih plesača

Piter i ja imamo teorije
i iskustva
Imamo i druge stvari
koje se vide na fotografijama
u albumima
smeštenim u našim kućama
Osveženje je reći pogrešnu stvar
u tako dobrim okolnostima

U plesu stojimo
jedno nasuprot drugom
Hrabro je prići nekome tako blizu
i ne tražiti ništa osim malo sklada
Sada sedimo jedno kraj drugog
gledamo u istom pravcu
i vidimo istu stvar

Razočarani smo
Piter i ja
ali sačekaćemo još par susreta
pre nego što pustimo prirodu stvari
da poravna
mali nabor uzbuđenja
koji se gužvao između nas
mesecima

Zaboravili smo kako da plešemo
Piter i ja
u prvoj pravoj prilici
za ples

Nobody’s Business, Show Business

Pročitala danas pregled filma ‘Liberače’, usput dok sam radila druge stvari. U stvari nemamo puno posla. Možda će biti otpuštanja, možda neće, videćemo. Ne znam da li drugi o tome razmišljaju, ja ne puno. Nema veze sa mnom, ni sa procenom mojih zasluga, talenata, vrednosti… roba kao i svaka. Ja sam roba, mislim da sam se pomirila sa konceptom. Valjda sam ranije mislila da sam nešto više, sada mi je dovoljno da sam nešto.

Pregled je bio koliko o filmu toliko o njegovom režiseru koji već godinama najavljuje penzionisanje. Meni se puno više dopada recimo Robert Altman – on je radio do kraja života. I radio je i kada mu industrija ne bi dopustila da radi, kada je bio rizik sa svojim tajnim transplantom srca (ko zna kako nabavljenog) i producenti i osiguravajuća društva bi ga smestiti u udobnu penziju da odbroji svoje poslednje dane. Ovaj režiser je daleko od toga, on svoju penziju koristi kao stejtment, uglavnom drugim ljudima u istoj industriji, što je sve samo pregovaranje oko veće love i uticaja, koliko ja razumem industrije. U tekstu se stavlja do znanja da je ta predstojeća (sada već dugo najavljivana) ‘penzija’ dobrim delom i zbog prezira prema industriji zabave. Ja sam mislila da će se penzionisati dva-tri filma unazad, ali nije još. Ovaj bombastičan, prezasićen film i njegov neukusni protagonist predstavljaju ovo i ono što me jednako ostavlja ravnodušnom ali svi nagađaju da ovo sada jeste njegov poslednji film, i tekst je dobro napisan, kao što je i film dobar, ne sumnjam, ali odmah sam uočila jedno odsustvo. I to mi je zasmetalo.
Izvesni ljudi jako vole da pričaju o kulturi (najviše ljudi kojima je to industrija). I oni ne pričaju o tome šta njima znači umtntost – ne, osim ako je svrha price da istakne šta bi ona trebala da znači drugim ljudima. Svaki takav potencijalni tiranin dalje presuđuje kao poznavaoc da su stvari jako loše. (Po njih). Teško da postoji priča toliko puta ponovljena kao ona o umetnosti kao hrani za duše koje se tiskaju oko hranilišta a ne umeju da posegnu, ili se ne usuđuju, i time gube svoje fundamentalne vrednosti.
Umetnost hrani duše nesumnjivo, ali entertainment je provereni hranitelj na koga se uvek može računati. Nekad nudi fast food nekad rafiniranu gozbu, ali ono što ta duševna klopa znači onome ko je prima kao zalog eskapizma iz realnosti u koju niko ne želi da zaviri čak i kad je pozvan, is nobody’s business.
Ima duša okorelih, i onih vrlo delikatnih, i zabava ima u širokom rasponu, ali ako se širina limitira na zabave koje ne povređuju nikoga osim eventualnog tuđeg ukusa u muzici ili performansu, valjanje lošeg entertainmenta je mali greh u odnosu na poganštinu koja se javlja u obliku prezira prema ovom ili onom segmentu publike na kojoj zarađuju. Iako pretpostavljam da i najokoreliji performer ima koju uspomenu ili trenutak koji je zapamtio kao čudo, kada je shvatio da je nekome popravio dan, ili ga inspirisao na nešto važno, bilo šta (ovde se prisećam priče Colette u kojoj jedan dobrodušan stariji čovek savetuje mladog uzrujanog muškarca koga sreće na ulici i koji na osnovu tog mudrog prisustva donosi odluku da ubije svoju ženu – afterthought: žene umetnici umeju da budu vrlo subverzivne). Ili se samo nadao da je prišao blizu tako nečemu. Da je to delo projekcije koja nema veze sa njime možda njemu smeta, jer bi on voleo da se ugura u i opogani i tuđe iluzije, ali zato postoji pozornica i telohranitelji između njih i nas, da zaštite publiku.
Teško za poverovati u industriji u kojoj je centar pažnje neko ko sa više ili manje talenta voli pažnju, ali svako voli pažnju. Šta će iz tog paketa još jedne fermentacije ambicije i profita publika poneti sa sobom – to niko ne zna. Naći će se uvek neko ko voli Z dok neko voli A. I onda postoji onaj deo neočekivanog.
River Envy teče kroz sve. Zapljuskuje jednako branitelje kulture, hranitelje kulture, umetnike, i dok nekoga na horizontu čeka brdo uspeha a neko u podnožju gradi hramove porazu, jedina umetnost, koliko vidim iz ove tačke, je u toj ravnoj liniji do srca.
Nadam se da će se onaj tip stvarno penzionisati ovog puta pa će se intervjui sa njim prorediti. I da ću imati više posla.

Prevrat

Dozvolite mi da predstavim

Gloriju Fajrstoun

Pouzdano znam da ja neću opstati (hvala Gospi, I hate fuckin’ survivors) ali ovaj alter-ego mislim da ima šanse. Pretpostavljam da za svaki alter-ego postoje drugačiji motivi, iako me motivi ne interesuju, naročito ne tuđi. Znam i da je prerano za predstavljanje jer Glorija treba tek da uradi nešto vredno njenog imena, ali predstavljanje je zbog mene. Odnosno, Glorija je izašla na svetlo dana, i ja sada imam zadatak da uradim nešto dostojno. Ili pristojno. Poslednji put kad sam postavila sebi zadatak bilo je dosta davno. Zadatak je bio sledeći: ili ću otići odavde ili ću umreti. Dala sam bila sebi dve godine.
Zadatak obavila uspešno. Bar taj deo o odlasku. (Redovno zaboravljam da je to bio jedini zadatak. Ali ja, kao i dobar broj napornih ljudi, težim ka težem delu mase, moždane. Olovne).
Stvari nikada nisu bile sjajne ali ako je toliko prošlo od prethodnog zadatka, to verovatno znači da su vremena krajnja. Ova trenutna. Poslednjih godina sam toliko puta pomislila da bih radije bila neživuća da je vreme ili zaista završiti sa ovom farsom ili preseliti se u alter-ego. Obzirom da sam majka jednom još uvek nesamostalnom detetu – ili polu-odrasloj osobi – alter-ego izgleda kao jedina opcija. Bar za probati.
Trivijalno je, znam, naročito u fazi kad nema ničega vrednog jedne Glorije, ali pitam se kako bi to bilo promeniti ime i zvanično. Sounds like fun.

Pozorište

Deca nisu proizvod ljubavi, deca su proizvod seksa. Seks, kad nije na prodaju, je prilično romantizovan. Preterano. I deca, kad nisu na prodaju, su romantizovana. Sve to dolazi kao posledica romantizacije ljubavi, jer se i seks i deca (kad se ne prodaju) vezuju uz ljubav. Ali jubav nije romantična. Odnosno, ona može da ponese romantiku ako ne dođe do seksa. Ako bude seksa, romantika traje kratko.  Romantika vezana za decu traje duže, i dobro je pomognuta uticajima van poimanja pojedinca. Sklonost ljudskih bića ka ushićenju svime što je van njihovog poimanja je plodno tlo na kome ne niče ništa jestivo. Ali se duh time hrani. Duh ne traži ništa od kalorične vrednosti – idealan primer dijete kod koje se puno jede i često prežderava ali nikad ne goji. Zbog toga su svi opsednuti duhom i duševnošću. Na drugom kraju: duh, koji ne dobija ništa stvarno jestivo, je uvek gladan.

Romantika je utočište želja. Imperija karaktera apsolutiste.
I ona se dobro prodaje.

Prodaja je antiteza romantici, i nenadamašan aperitif. Šlihta se sa svakom željom, i nadom, i nudi izbor začina za svaku glad. Zatim slede stvari koje se dobiju za džabe. Ljubav, na primer. Ništa što se dobije za džabe nema trajnu vrednost. Ljubav se visoko kotira samo dok se želi, razgleda u izlozima, ili oko nje cenjka. Jednom kad se to obavilo, u prvom zamahu izgubi 20 – 30% tržišne vrednosti. Uskoro devalvira na  niske vrednosti, ili negativni bilans. I vlasnik ljubavi shvati da je previše p(l)atio za jubav koju je dobio. Pa krene da se nada boljoj, većoj, skupljoj, koju će dobiti na isti način kao i prethodnu, i propustiće je kroz istu mašinu i ciklus prljanja kao i prethodnu, jer svako je nezavidno dobar u jako malo veština, uglavnom destruktivnim, i posle amnezije duže ili kraće, naći će se ’neočekivano’ na istom mestu.

Talenat je jedini preostali afrodizijak prezasićene tržišne ekonomije. Iako vrlo čest, on se ne kupuje i kao jedina vrednost dobijena za džabe košta više od svega skupa. Jer nonstop traži. Ulaganja, patnju, gola popodneva, izlomljene refleksije,  započete… I kad je tako podigao cenu, i uzbudio tržište ogrezlo u obilju ponude – on se proda. Jer to je jedino što svi mi umemo. Kad ne umemo, pretvaramo se.

Romantika, deca, ljubav, seks… vremenom  se okupe u jednu grupu, zbliže, uhvate za ruke, ali se retko kada prodaju u paketu. Nauči svako, pre ili kasnije da će ih razdvojiti, prodati zasebno. I bude im žao kad dođe do razdvajanja, jer svako se navikne, i na dobro i na loše. I na ništa. Navike postoje jer sve postoji i nikome se ne ide na početak. Oni koji pričaju o početku uvek imaju druge stvari na umu – kraj. On je jedini razlog da iko posegne za početkom. U sredini, dobroj, sočnoj, solidnoj sredini, početak je nebitan, samo zgodno odmorište za naraciju.

Kod tako zgodnog uvoda naracije, vredi podsetiti da ona nikada nije bez angažmana. Talentovana ili ne,  zavrteti priču je bezvremena tradicija. Sama tradicija je proizvod takve jedne vrteške. Neko je započeo priču, i sada je puno lakše. Na svaku temu, a tema ima napretek. Manufaktura je uvek bila aktivnost podložna depresijama, čak i tokom uspona i eksplozija produktivnosti – vrlo, vrlo labilna kategorija. Jedino tradicije, naracije i ine žvakalice nikad nisu u opadanju. Jer mora se izraziti. Zadovoljstvo, nezadovoljstvo, patnja, dosada, neravnopravnost, privilegija, arogancija i moć, ponos, želje (ko sme da otvori tu konzervu)…

Treba ovo završiti a kraja nema. Ne ovakvim stvarima. To shvatiti predstavlja neku vrstu kraja, lokalizovanog. U slučaju otežane funkcije, može se izvesti jedan od onih zahvata – izgradi se most, i nastavi dalje. Mudrost računa na to, inače bi ostala bez    m   u  d r  o   s  t    i
a to je uloga poznata svakome. Naći se bez uloge.

Carpe Diem

Invalid loših navika
- čekaj! Maestro loših navika
eskivira bolje igrače
i podaje se osami
anonimne dosade
U uslovima ekonomskog ropstva
glagol
‘podati se’
čini dobre pomake
i obezbeđuje sebi nezaborav
na adresi rezidencije za ostarele
trudbenike sa naglaskom na seks
Svako će okrenuti glavu
podesiti sluh ili podići pogled
kod pomena tako dobrog zanimanja
25, 50, 75
sažetih leta
užeglih leta
i ništa o čemu
bi se napisao izveštaj
upola dobar
1 0 0
Gde počinje razlika?
Ne gledajte u mene – ja sam
na početku sezone
i radim letnje sate
koji su duži od jesenjih
ali kraći od zimskih
(kakva računica!)
i kad stigne petak
ja ne stižem sa njim
u paru
U raskoraku smo
Petak i ja
Jedno slovo razlike
bi opisalo jednog ljubavnika
mog, tuđeg
Petar Veliki, Mali, Osrednji
Istovremeno…
Ne mogu da uhvatim korak
Nevremeno…
Oko 3 jedino što želim
je da spavam

(Poslednje!)
Oblizujem se
veleposednik dva kratka dana
dve čokoladne table
i svežih kolača
koje pokupim petkom na putu kući
Vikendom
se prelijem kao ključalo mleko
željno drugačijeg angažmana
od dece, dojilja, tinejdžera, sportista
Koreni perverzija se
sigurno mogu naći
u strogo uređenim intervalima
obaveze – obaveze – zadovoljstvo
Maestralno… – kako?
Maestralno
Ha ha ha!
Bukirana tokom nedelje kad u publici
sede penzionisani ili situirani
gazde
oči su svima uprte u pozornicu
(ako ne dremaju)
Važnost ima tri glavna atributa:
ko
gde
posmatra

(Niko!)
Subotom, nedeljom
jednim manjim delom petka
postavim nezavisnu državu
između trougla
promenljivih tačaka
Taman kad s(v)e rešim
kraj
sve pokvari
(Iznenađujuće dobar opis
kraja)

Prave reči

Jedna kuća se neočekivano pojavila u mojim mislima poslednjih nedelja. Nije to lepa kuća. Niti mi je ikada značila puno. Naprotiv, izazivala je odbojnost kad sam bila mala, a i malo veća. Iza  posetâ toj kući godinama nalazila se prinuda, obaveza. I kod nekog blažeg bića to bi izazvalo otpor. Kod nas, klinaca tih godina, nije bilo izuzetka. Jedino je naš brat – jedini sa te strane familije – voleo da bude u toj kući. Verujem da je tu sakupio najlepše uspomene iz detinjstva i rane mladosti. Kao dosta stariji do nas, bio je dovoljno spretan da nas impresionira svojim minhauzenskim pričama, koje i kad nisu ništa naročito u tim godinama naročito na jugu dobiju pomoć i bez većih zasluga. Da, kuća je na jugu, mom jugu.

Postoji i druga kuća na jugu. Kod poslednje posete otkrila sam bila nešto što se sklonilo u stranu u mom životu i njegovom permanentom ubrzanju, ili opsesiji sitne geografije. Ta kuća je puna duhova. Svuda gde sam ostavila delove detinjstva kao zalog, i ne samo ja, sve je to puno duhova, shvatila sam tokom tog putovanja. Ona prva kuća – jer je nisam volela – nema duhova. Ne mojih. Da su moji baba i deda tu proživeli svoje živote, i podigli svoju decu sa radostima i tragedijama, nije ostavilo nekog većeg otiska u meni. Osim tih mrzovoljnih poseta, pamtim i lepe trenutke naravno – sa familijom, pamtim i lepotu predela, puno lepih slika u stvari, ali to je godinama bilo pokriveno otporom mog mladog temperamenta koji nikako nije voleo da ga iko primorava na bilo šta. Temperament je ostao, ali neke stvari su se promenile. Ta poseta jugu pre više godina me je iznenadila. Kuća, prazna već godinama, je ostavila lep otisak u mom duhu koji se širi i sažima, luta, ili čami, i pati sa ili bez povoda – i naporan je, bolno naporan.

Sećam se visokih kreveta. Oni su pretpostavljam bili takvi zbog naslaganih perina iako ni danas ne znam ko ih je slagao i zašto. Možda zato što se u starim porodicama na jugu, kao i u svim starim porodicama ništa nije bacalo. Ali kad si dete ne razmišljaš o uzrocima već prihvatiš i čudiš se u istom dahu, i ti kreveti kakve nikada nisam videla nigde drugo i na koje smo se peli tako što bi prineli stolicu pa sa stolica naskočili na vrh – i svi smo bez izuzetka voleli tu egzibiciju više puta na dan – su ipak bili čudo neviđeno za naše mlade živote koji su mislili da već previše znaju. Kako se tih godina i padalo sa kreveta u snu, stolice su bile prislanjane uz ivicu da nas u tome spreče, iako je to više ličilo na pokušaj zaustavljanja vetra podignutim prstom – stolice su bile previše niske, i deca u zaletu sna lete i padaju i da ne primete, ne sigurno na načine koji limitiraju sve ostale. Niko nikada nije bio ozbiljno ugruvan, ili uopšte – što nije utešilo naše majke koje su, izgledalo je, ozbiljno brinule da ćemo slomiti vratove (što sada potpuno razumem, tu nesnosnu brigu) – ali je u budnom stanju prospekt pada sa te visine izazivao jednu dozu prijatne strave, pa je odmeravanje visine i realna mogućnost leta sa te hridi bila pitanje sazrevanja na jugu. U suštini, to su bili dosadni dugi dani leta kada su se posećivali rođaci, što smo mrzeli iako su rođaci bili fini i dobrodušni, i nije bilo nikakve zabave osim priče i kikota među nama, i verovatno bi priznali u nekom trenutku da nam zabava nije bila neophodna u većim dozama jer je bilo dovoljno neobičnih stvari oko nas, puno drugačijih od naših svakodnevnih života, ali iznad toga je stajala težina prinude, ili obaveze, i sve kvarila. Roditelji bi zaista trebali da upisuju kurseve marketinga. Olakšali bi sebi a deca bi pristala puno lakše na obaveze kad su obučene u avanture. Za svakog oca koji je ispričao priču umesto da je odredio da se nešto mora, postoji bar milion nekadašnje dece koja još uvek čekaju na priču.

Dakle, ta kuća u kojoj nikada nisam volela da budem me je tokom kratkotrajne posete u koju su se utisnule hladne kanadske godine ostavila sa neočekivanim doživljajem tihe ruralne lepote juga. Prekrasno je tamo, ali zaista prekrasno. Potrebna je distanca i od sâmih života ponekad da bi se uvidelo koliko su lepi, ali kod lepote nikada nije kasno. To je jedna od najvećih nagrada koja lepota može da dâ. Spoznati u životu važne stvari – košta. I prekasno je redovan termin. Ne i kod lepote. Ona je uvek sveža, i spremna. Samo ti daje vreme. Kad prepoznaš – ako prepoznaš – sve je obnovljeno i početak se stvori samo za tebe. Laž kao nijedna druga.
Hvala Gospi.

Pamtim i visoke prozore uz visoke krevete. U stvari pamtim jako puno toga. I sve te slike, i toplina slika, mi daju veliku utehu poslednjih nedelja dok razmišljam o tome kako dozvati promenu u svoj život, i koju promenu.
Ja ne posedujem ništa. Ali zaista. Ništa. Ni crvčak ni proleter, ja sam pre kockar u svetu koji je stvorio Las Vegas jer misli da su to kockari. Ili da je to ono što svaki kockar želi.
Nije.
Arhetip među previše tipova. Kockar među kockarima koji ne razumeju jezik brojeva i simbola.
Nisam više sklona kockanju. Ali misli o staroj kući na jugu, naročito o svetlosti na jugu, prožimaju kao što ne pamtim da je išta uspelo već dugo.
Nikada mi nije dugo trebalo da putujem do lepote. Ovog puta ne znam ni da li putujem. Ili da ću ikada. Ali zabavim sebe mislila o tome kako bih mogla ovo, ili ono – i nasmejem se. High speed Internet je svuda moguć. Od toga mi ne treba dugo do celog programa ideja (uvek moja loša osobina, ili sklonost) i da će svako ko putuje na jug proći blizu mene i moći da svrati… Verujem da ljudima ne fale snovi, ali ono što zaista žele uvek može da stane u jako malo. Potrebno im je samo naći prave reči. Ne za druge – za sebe, samo za sebe.